Zarobljen poslednjih dana između nostalgičnih momenata predstojećih praznika (što znači, nostalgičan, sa tendencijom vraćanja filmovima iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka) i prilike da gledam nove festivalske filmove u bioskopima Beograda, nikako nisam očekivao da će mi se ukazati prilika (i da ću je zapravo iskoristiti) da odgledam pomalo drugačije ostvarenje. Nipošto ne spadam u ljude koji rado gledaju biografske filmove, čak i američke produkcije, sa autorima koji umeju dobro da barataju sa takvom vrstom materijala, a kamoli nekih, na ovim prostorima, manje poznatih evropskih kultura. Možda je upravo ta vrsta intrigantnosti i presudila da na kraju odgledam ostvarenje mladog poljskog reditelja Jana Mastušinjskog „Ostatnia rodzina“.
Film koji prati život eksentričnog (i prilično nestereotipnog) slikara Zđislava Bekšinjskog i njegove (ne)obične porodice u periodu između 1977. i njegove smrti. Upravo taj period je umetnik proveo živeći u Varšavi, doselivši se u socrealistično naselje u izgradnji, sa tendencijom potpunog posvećivanja sineastičkom radu. Ovu idiličnu predstavu prekida tek oscilatorno ponašanje njegovog šizofrenog sina Tomeka i, na kraju veoma berićetan, susret sa Pjotrom Dmohovsim, koji taj san pretvara u javu.
Iako po vokaciji arhitekta, Beksinski je od studentskih dana radije pokazivao tendenciju ka umetnosti, nego prema pozivu za koji se školovao. Tada je zavoleo fotografiju, vajarstvo i slikarstvo. Otkrivajući ove umetnosti, takođe je brzo shvatio da mu u radu više pomaže muzika, nego upoređivanje sa drugim slikarima. Upravo zato je prezirao mogućnost da bude deo tog kružooka. Retko je odlazio u muzeje, a od kritike je bežao u širokom luku, pod izgovorom da mu rasprava o njegovim slikama može pre izazvati blokadu nego konstruktivni podsticaj. A opet, inžinjerski deo njegove ličnosti razotkrivao se u ljubavi prema tehnici i pedantnom beleženju, koje se graničilo sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem. Čini se da je upravo ova njegova osobina razlog zašto je bilo moguće tako verodostojno dočarati njegov život. Mračni začin je njegovov egzibicionizam. Potreba za razotkrivenošću, pomalo lišena empatije, koja je darivala ozbiljnu bolest njegovom sinu.
Sam film pokazuje vizuelni i zanatski rad svoga vremena – delimično dokumentarni, delimično stilizovani rad kamerom, bez izraženo kreativnih scena ili upečatljivih fotografija. Montažerski i dramaturški ostvarenje je pristojno upakovano, ali i ovde nedostaje ekceptualne izražajnosti. Možda ponajbolji deo tehničke izvedbe predstavlja izbor muzike, kao i mizanscen ispunjen originalnim delima samog Beksinskog. Ono gde je, čini se, autor zakazao, najpre ide na dušu glumačke ekipe, pre svega Davida Ogrodnjika, koji Tomeka pre portretiše kao autističnu nego šizofrenu osobu. Ima momenata kada njegovo preglumlajvanje ozbiljno šteti sceni u kojoj se dešava. Ni rad ostatka glumačke ekipe nije elevirajuć. Njegove starije kolege pre deluju kao da odrađuju posao, nego što daju posebnu notu i karakter svojim likovima.
Kada se sve uzme u obzir, čini se da je bilo bolje pokušati sa potpuno dokumentarnim pristupom, umesto što je snimljen igrani film. Njegova intriganstnost, ako se ono što preostaje iza njega može tako nazvati, pre dolazi od zamaha opusa samog Beskinskog. Filmsko rešenje zapravo se svodi na otužnu borbu sa osrednjom porodičnom, hiljadu puta već viđenom, pričom. Iz koje nisam siguran ko izlazi kao pobednik. Ono što je kod mene probudio, svakako je ideja da odem i pogledam muzej ovog slikara, koji se nalazi u njegovom rodnom Sanoku, na jugu Poljske. Sve ostalo neću predugo pamtiti.
Autor: Vuk Spasić
01/12/2017
Scenario: Robert Bolesto
Uloge: Andžej Severin, David Ogrodnjik, Aleksandra Konječka, Andžej Hira
Podeli na:
