Recenzije

Dejan Zečević je 2011. snimio „Neprijatelja” koji je po kvalitetu možda najbolji igrani film u njegovoj dosadašnjoj karijeri.  Radnja „Neprijatelja” smeštena je u Bosni 1995, u vreme kada je rat završen. U nekoliko dana odigrava se drama koju niko nije očekivao jer kada je primirije, logično je i da ljudi koji su ratovali imaju nameru da žive u miru. Mali vod neočekivano pronalazi čoveka (glumi ga Tihomir Stanić) zazidanog u ruševinama jedne fabrike zbog čega dolazi do neverovatne pometnje među njima.

Može se reći da fasciniranost običnim ljudima nikada nije manjkala ljudima koji se bave filmom (iskreno rečeno, ni ostalim umetnicima). Počev od najranijih dana transformacije filma (pričam, naravno, o Neorealizmu u italijanskom filmu) pa do danas filmska umetnost je veoma revnosno pratila socilani momenat društva i davala svoj komentar o njoj. Razlozi možda mogu biti potpuno različiti za to, s jedne strane, pomenuti Neorealizam je, zbog tipično socijalističkog raspoloženja posleratne Italije, morao da se okrene fascinaciji običnim čovekom, obzirom da je klima u društvu bila takva. S druge strane, mnogi od tih umetnika su poticali (ili spadali) upravo u ovaj sloj društva, delili su hleb sa njim.

Šta je to što odlikuje i oblikuje ljudskog stvora? Šta savija njegove grane, i kakvo mu Sunce i kiše najviše doprinose da razlista svoje vrline i ostvari ličnost kakvom će biti zadovoljan on sam, ali i kakvu će prihvatiti njegova okolina? Mnogi psiholozi tvrde kako se dečiji karakter oformljuje već do pete godine života. Šta tek biva sa decom koja u svojim mislima i osećanjima preživljavaju rvanje različitih pogleda na svet – suprotsavljenih i neusklađenih stavova majke i oca? Sa decom koja se rano suočavaju se sa smrću bliskih osoba, koja se bore sa, preko odraslih usađenim, zlim mislima i osećanjima vlastitog stida?  I šta u zrelom dobu bude od te osobe? Sa čim se sve mora pomiriti i na koja pitanja dati odgovore da bi konačno pronašla vlastiti mir i ostvarila život onako kako bi želela?

Nakon ruskih mafijaša u trileru „Zakletva”, kanadski reditelj se vraća na početak 20. veka odstupajući od uobičajnog okvira tema kojima se do sada bavio.  U zahtevnom rediteljskom poduhvatu Kronenberg se kreće sa uznemirujućim kadrovima histeričnog napada glavnog (ženskog) lika, mlade Sabine Špirlajn. Nju dovode u kliniku Karla Gustava Junga u vrlo napetom stanju. U drami (napisanoj po motivima knjige „Najopasniji metod”, Džona Kera) sa atipičnim (ljubavnim) trouglom rekonstruiše se istorija psihoanalize. U začecima još pre poznanstva sa Frojdom, Sabina biva uvučena u zamršen odnos velikana nesvesnog, dvojice najvećih i najuticajinijih u psihoterapiji i analizi komplikovane ljudske psihe.

Svaka generacija ima svoje junake. One stvarne ili one filmske koji ih "romantizuju" i ulepšavaju ne bi li stigli do najširih slojeva publike, ipak tako je. Gledalac koji voli da "šeta" medju rafovima moderne pop-kulture (hajde da, uslovno rečeno, za početak iste uzmemo eru s kraja 50ih i početka 60ih kada se sve okrenulo naopačke, pre svega u umetnosti i artističkom pristupu širih krugova populacije, računajući tu i one prave, a i kvazi-intelektualce) mogao bi lako uočiti da bi čak i najokoreliji anti-heroji (ako ovaj pojam uzmemo kao odgovarajuć za priču o herojima, a ja ne vidim zašto ne bi), kameleoni koji su svet vrebali iz tamnih ćoškova svog vremena i sopstvenom mimikrijom čuvali ono najvrednije, ideale kakav bi pravi čovek trebalo da bude, ako bi bili izmešteni samo 10 ili 20 godina u budućnost već izgledaju izandjano, pomalo smešno, notorno i sem već pomenutih opštih kvaliteta i vanvremenskih iskakanja polako bivaju pregaženi modernijim verzijama, bolje opremljenim za novo vreme.

Čajanke, kočije, šarmantne gospođice, šeširi, kokain, zamkovi, eksplozije, tuče (mnogo tuča), večito zabrinuto lice gospođe Hadson, zagonetke, i Votson, partner i druga polovina triler-genija, Šerloka Holmsa, potpuno novog i prilagođenog modernom dobu. Svi smo se dobro proveli uživajući u Šerloku koji je Gaj Riči uobličio u potpunosti u svom maniru sa mnogo dobre borbe ali i starog, knjiškog intelektualnog šarma koji krasi slavnog detektiva.

Iako je smrt blizu, apsurd ljudske (ne)moći se najbolje pokazuje tamo gde se pokušava ignorisanje činjenice konačnog nestanka. Oluja koja neprestano traje uporno pritiska obične živote u jednostavnoj kući negde u dolini; oni tavore na svoj način, jedini način, tako što potpuno zanemaruju fatum koji im sve strašnije i odlučnije grmi u lice. Iako povremeno iskrsnu pitanja junaka u formi vrlo oskudnih dijaloga, oni se jedva kolebaju u nameri da prekinu svoju spasonosnu rutinu, jer ako se zaustave sve će nestati. A to se ne sme biti moguće. Tu autor verovatno nalazi motiv kritike ljudske bezobzirnosti - kao konji sa amovima koji uprkos bičevanju ne umeju da se zaustave i ne pitaju odakle dolazi zlo i ko je kriv za sve loše što ih je snašlo.

Radi se o filmskom klasiku Nikolasa Reja iz 1950. godine. Sama tema filma je opis plahovite prirode glavnog protagoniste koga igra Hemfri Bogart. Dikson Stil je prgavi pisac filmskih scenarija, samotnjak koji voli žene i piće. Njegov talenat je cenjen mada svi zaziru od cinizma kojim razoružava sagovornike. (Tu me je malo podsetio na Džonija Štulića).