La Dolce vita (Federico Fellini, 1960)
rezija..........Federico Fellini
scenario..........Fderico Fellini
..........Ennio Flaiano
..........Tullio Pinelli
..........Pier Paolo Pasolini (uncredited)
muzika..........Nino Rota
uloge:
Marcello Mastroianni..........Marcello Rubini
Anita Ekberg..........Sylvia
Anouk Aim?e..........Maddalena
Yvonne Furneaux..........Emma
Magali No?l..........Fanny
Alain Cuny..........Steiner
Annibale Ninchi..........Marcello's father
Walter Santesso..........Paparazzo
Valeria Ciangottini..........Paola
Po mnogima, mozda i najuticajniji evropski film svih vremena. Ne samo da je modernom vokabularu dodao rec "Paparazzo" (po Marcelovom prijatelju-fotografu), vec je uticao na razlicite autore da stvore fantasticne filmove kao sto su "Lost in Translation", "Celebrity", "LA Story", "A Bitersweet Life" ili "Goodbye Lenin" (po razlicitosti ovih filmova se zapravo najbolje moze videti o kakvom filmu je rec). Za svoju originalnost nagradjen je "Zlatnom palmom" u Kanu i "Oskarom" za kostime...
Film je smesten u Rim 50-ih. Pocinje fantasticnom scenom prenosenja statue Isusa kroz razlicite delove Rima do Vatikana, slikajuci fantastican portret ovog grada, sa fudbalskim terenima, akvaduktima, modernim naseljima i tradicijom pomesanim s ukusom. Glavni junak, Marcelo, se nalazi upravo u tom helikopteru. On je reporter/novinar koji se bavi ekstravagantnim stvarima: poznatim licnostima, religijskim vizijama i dekadentnom aristokratijom. Iako je tek nesto iznad siromastva radnicke klase, stilom i izgledom (a ovde moram da napomenem da je producent Dino de Laurentis isprva hteo Pola Njumena u njegovoj ulozi, pa je Felini intervenisao i zaposlio Mastrojanija), stavom i pristupom on se savrseno uklapa u visoko drustvo. Film prati sedam nasumicnih dana njegovog zivota u kojima pored njega prolaze Silvija, americka otkacena glumica, Madalena, bogata prijateljica/ljubavnica, Ema, ljubomorna verenica spremna i da se ubije zbog njega, Fani, igracica u kabareu, koja ocara njegovog oca, Dzejn, americka slikarka koja sablaznjuje svojim vulgarnostima...
Sve one prodju kroz njegov krevet na neobicne nacine: u staroj, trosnoj kuci, koju aristokrate ne odrzavaju, u stanu prostitutke u kom curi voda ili u fontani "Di Trevi" (mozda po meni i najlepsa scena filma, iako ima mnogo fantasticnih). Poslednja u nizu je devojka Paola, strpljiva, nezna i spremna da mu ponudi sve. S druge strane, Marcelo se interesuje za literaturu-pokusava da napise knjigu i vrstan je poznavalac poezije. Nazalost, pokusaj da pomiri ove dve svoje ljubavi: novinarstvo i literaturu, nije bas uvek onakav kakvim bi on zeleo da bude... Film je, po recima samog autora, izasao kao ideja iz potpuno ekscentricne mode svog vremena: kostimi, za koje je nagradjen oskarom, su zapravo ironicni-trebalo bi da budu cisto podsmevanje onome sto se nosilo tada. I uopste, film je nasmejano-satirican, sto mu u mojim ocima bitno dodaje na vaznosti.
Felini ovde vec dostize svoj zamah-La Dolce Vita se i inace smatra njegovim prelazom iz Neo-realizma u Moderni umetnicki film, ovde vec postoje definisani unikatni stil i estetika autora: sjajna fotografija, prica koja ima neku cudnu linearnost, sjajna fotografija. Zapravo, jedna jedina stvar koju Felini nije izmenio u hronoloskoj trilogiji "La Strada", "Le Notti di Cabiria" i "La Dolce Vita" je sjajna muzika Nina Rote, koja uvek nekom zanimljivom neznoscu doprinosi skladu Felinijevih ostvarenja, otupljujuci njihovu ostricu satiricne ironije i dajuci im odredjenu blagonaklonost...
Uostalom, kriticari onog vremena zahvaljujuci ovom filmu definisu izraz "estetska razlicitost"-filmsku pripovest koja odbacuje kontinuitet, nepotrebna objasnjenja i bilo kakvu logiku u ime favorizovanja nelinearnih susreta glavnog junaka i gomile razlicitih likova, koji medju sobom uopste i nisu povezani. Tako se postize odredjena raznovrsnost i dubina koja delo cini neverovatno dobrim. Ipak, da ne bude da je sve tako sjajno, vec ipak kontraverzno, govori nam veciti rat Vatikana sa ovim filmom, kao i cinjenica da je u Spaniji bio zabranjen sve do 1982. zbog svoje raskalasnosti... Moj utisak je takav kao da nam autor ostavlja prostor da sami odaberemo sta cemo u zivotu juriti: tu ekstravaganciju ili samo neke svoje, misticne i nepoznate puteve. Mada Marcelo izgleda kao neko s kim bi se menjalo vecina muskaraca, u sustini, on je tragicni lik, koji se vecito bori sam sa sobom. Zapravo, smatram ga produktom modernog vremena. Originalnost pristupa, lepota samog filma i zena u njemu ne mogu pokriti bas sve, ma kako to ljudima delovalo na prvi pogled (ili kad su izvan svega toga i tek ga sanjaju ili zamisljaju)...
Apsolutna lektira, 10/10...
