Le notti bianche (Luchino Visconti, 1957)
režija..........Luchino Visconti
scenario..........Suso Cecchi d'Amico
..........Luchino Visconti
po romanu Fedora Dostoevsija
muzika..........Nino Rota
fotografija..........Giuseppe Rotunno
uloge:
Maria Schell..........Natalia
Marcello Mastroianni..........Mario
Jean Marais..........Stanar
Marcella Rovena..........Gazdarica
Clara Calamai..........Prostitutka
Kada klasici postaju previše "klasični"? Stalno zaboravljamo da je film, iako smatran za mladu umetnost, star više od veka. Za civilizacuju kakvu znamo možda možemo da zahvalimo Grcima (ciljam na period klasične, helenističke, kulture započet u Atini negde sredinom 5. veka pne) i ona možda traje vekovima, no da li i ona pomalo poprima matematičke funkcije u progresiji? Dakle, uporedjujemo sa stanovišta vremena jedno kratko razdoblje, ali promena u tom razdoblju je možda i izraženija i esencijalnija nego u ijednom pre njega. Pa čak i u poredjenju s takvim kao što su pomenuta klasična grčka kultura, koje su definisale čovečanstvo takvim kakvo jeste. No, vratimo se na priču o filmu. Uopšte uzev, kada pričamo o klasicima sedme umetnosti, stubovi temeljci su nekoliko razdoblja (a tu se mogu dodati i poneka mesta)-Holivud, Neorealizam, Novi talas. Svaki od tih pojmova pomerio je poneku granicu. Stoga ih možda i s pravom nazivaju pokretima (uistinu, i Holivud je pokret, pokret tražnje za zabavom). A pokrete čine ljudi. Različiti, ali ljudi koji su zajedničkom energijom (i onim čime su se isticali u nekoj oblasti, a niko pre njih nije to ranije dao) pravili nešto nevidjeno, čemu se divilo. Svako očekuje da ti ljudi koji su pomerali planine (konkretno na filmu) prave neverovatna ostvarenja, definišuća da ih tako nazovemo. Ona koja otkrivaju male tajne života. A da li su ta iščekivanja uvek opravdana?
Mario, mladić-nomad, koji se seli iz grada u grad u potrazi za svojim snovima, jedne večeri, vraćajući se s izleta sa šefom (koji je inače malo dosadan čovek, ali je ljudsko društvo za promenu) na mostu zatekne tužnu devojku. Prilazi joj i pokušava da uspostavi kontakt. No, ona plače. Stalno mu izmiče, pokušavajući da mu stavi do znanja koliko je suvišan. Tako naleti na lokalne tipve, koji joj dobacuju lascivne opaske i nude da sedne na njihov motor. Pošto ih je rasterao, mladić dobija ohrabrenje. Ali tek za prijateljstvo. jer ona čeka drugoga. Već godinu dana. Ipak, to nije prepreka za ljubav koja se rasplamsava u njemu...
Lukino Viskonti, kontraverzni Italijanski neorealista, bira za predložak roman Fjodora Dostojevskog
Bele noći i na taj način ukršta dve gotovo nespojive stvari. Samo ova rečenica ukazuje na provokativnost koja se vije oko ovog filma. Potpuno pogrešno. Epohe o kojima govorimo su nespojive. Rezultat je upravo takav-iseckan i sastvljen od mnogo različitih uticaja, od mnogo sanjarenja i crtica, podeljen izmedju težnje da se svidi ljudima (običnom gledaocu tog vremena) i tendencije da se ostane dosledan Neorealizmu s jedne i klasičnom zapletu s druge strane (predložak veličine kakva je Dostojevski). Stiče se utisak da to prevazilazi moći slavnog autora.
Bele noći su klasik jednog klasičnog doba, tragično zaroblejne u vremenu u kojem su nastale-niti ima pravog neorelaizma u njima (iako je Viskontijev kadar jasan, i precizan, kadar na kojem se uče već generacije reditelja), niti psihološke dubine koja krasi romane Dostojevskog. Uz to, ceo film je snimljen u studiju (još jedna moda, kapric u filmskoj industriji, koji potseća više na staklenik nego prašumu ideja), sa monotonim mizanscenom koji vredja svojom skučenošću (što da ne i jeftinoćom) najpatetičnijeg američkog klasičnog Holivuda. Ukratko, u pitanju je pravi hit, zbog kojeg se onda hrlilo u bioskop i gledao se širom otvorenih očiju.
Prošlo je tek pola veka od pojave ovog filma. Danas sve to, što je moglo da zadivi tadašnje gledaoce, izgleda pseudopatetično. Trag jedne mode (kao što to već rekoh). Možda je istina da današnji čovek doživi za godinu dana to što su generacije 19. i 20. veka za čitav život, ali čak i s tom činjenicom, postoje dela koja su nastala u tom vremenu, a traju i danas i plene svojom težinom. Možda su i to bili ljudi, kao i mi, ali koliko smo uistinu slični, vidimo kroz primere kao što je ovaj film-stvari koje nas zanimaju su postale drugačije, psihologija se izmenila. Tražimo više da nas zadivi, a razvukli smo sopstvene granice svesti gotovo do krajnjih tačaka, rizikujući da ostanemo tek forma, ljuštura ljudskosti u tendenciji ka individualnom ostvarenju i sticanju. Jedino je pitanje jesmo li mi kroz te suptilne ali sigurne promene težinu ovakvih ostvarenja izlizali besomučnim kopiranjem ili je od starta, tako neodredjenim i bez izrazito jakog ličnog pečata autora, njima sudjeno da postanu skupovi plutajuće floskularnosti.
I sa ovom činjenicom, Viskonti je neko ko je ostavio trag u filmskoj umetnosti. Njegovo ime poznaje svaki prosečni konzument. Svejedno, to ovo delo ne čini vanvremenim, definišućim ili preterano zanimljivim (izuzev ako se baš ne zainatite da film pogledate do kraja i ono što ste očekivali istrpite kao udarac po nosu).
Bele noći oslepljuju i blede brišući horizont u daljini i stapajući se u jedno veliko sivilo. Ovu činjenicu ne može da pobije čak ni izvanredna scena plesa, u kojoj legenda svetskog glumišta, Mastrojani, uzima veoma aktivno učešće (jedina svetla tačka ovog ostvarenja). Sneg prosečnosti ostatka brzo će je utopiti u opšti utisak o filmu.
