TERRY GILLIAM: KAMEROM NA VETRENJAČE Neke od ključnih reči kad su u pitanju filmovi najbritanskijeg među američkim rediteljima: fantazija, eskapizam, paranoja, uvrnuto, bizarno, crnohumorno, bajkovito... A opet, ima tu dovoljno mesta i za mračno i cinično, za ozbiljnu zapitanost smeštenu unutar fascinantnog šarenog omotača koji nikada nije sâm sebi svrha. Gilliamovi filmovi su poput idealne droge koja će da vas na kratko prebaci u izmaštane svetove, često neodoljive koliko i zastrašujuće, ali bez kasnijih posledica sem jednog nadasve prijatnog mentalnog mamurluka tokom kojeg vam u svesti lelulaju prizori koje nikada odatle nećete moći da izbacite. Što se tiče gledanja nekog Gilliamovog filma pod dejstvom droge, to već zvuči kao školski primer za overdouz.
Terry Gilliam je rođen 22. novembra 1940. Ovaj enciklopedijski početak teksta tu je pre svega da podseti kako Univerzum može da ima iščašen smisao za humor. Mnogo godina kasnije Gilliam će u potpunosti prigrliti taj crnohumorni pogled na svet i ovaplotiti ga kroz sopstvene filmove, ali, u međuvremenu, na njegov 23. rođendan ubijen je JFK. Burne šezdesete su, dakle, već bile u punom jeku, a Gilliam je nakon pokušaja da započne karijeru crtača i ilustratora odlučio da se prijavi u Nacionalnu Gardu. I opet ironičan smeh sudbine odjekuje u pozadini... Tajming je, naravno, bio nikad gori, pa je Gilliam umesto tumaranja po džunglama Jugoistočne Azije mudro izabrao posetu Evropi. Dakle, ko se poslednji smeje... Prst sudbine ga je tako doveo do komičarske trupe Leteći Cirkus Montija Pajtona i istorija je mogla da počne. Kreirao je bizarne animacije koristeći papirne isečke i kolaže, koje je animirao po principu vizuelizovanog toka svesti gde je u prvom planu bio iščašeni humor koji će postati i ostati bitna komponenta svih Gilliamovih filmova. Brzo nakon toga bacio se i na režiju.
Gilliam je vazda ostavljao utisak nekoga ko baš i ne miriše stvaran svet oko njega. Doduše, u opisu posla svakog filmskog reditelja neizostavno je sadržana ta težnja za izmišljanjem sopstvenih realnosti, mikrouniverzuma u kojima žive, dišu i umiru ljudi od celuloida kako se tvorcu (tj. reditelju) ćefne. Ali, nisu svi reditelji isti. Kao što se međusobno razlikuju i šizofrenici koji nominalno pate od iste bolesti. Drugačiji glasovi. Drugačije vizije. U tom smislu, razlike nekada bivaju dramatične već u samoj postavci tog pogodbenog sveta koji bi da zaliči na naš. Dok su pripadnici njegove generacije, kao i oni par generacija mlađi, “bojili“ svet oko sebe uz pomoć raznoraznih supstanci, Gilliam je u te svrhe koristio sopstvenu neobuzdanu maštu. Mnogo godina kasnije neki će Gilliama prozvati Tim Burton za intelektualce, ali osim što je takođe reditelj koji dosta polaže na vizueni aspekt filma i specifičnu bajkovitu atmosferu, Gilliama nije baš tako lako smestiti u odgovarajuću fioku. Uostalom, on za sopstvene celuloidne fantazmagorije koristi znatno širu paletu, onu kojom su oslikana platna starih majstora poput Bruegela ili Boscha. Kamera umesto četkice, naravno, ali poenta je ista.
Opsirnije
