Ang pagdadalaga ni Maximo Oliveros (Auraeus Solito, 2005)
Do nedavno ni?ta nisam znao o filipinskom filmu. Onda sam skinuo i pogledao par komada. Kao za pakost, svi su bili
gay themed. Da li su svi Filipinci gejevi ili prosto nisam imao sreće?
U opisu filma na blogu dočekala me nedvosmislena informacija: "dvanaestogodi?nji gej se zaljubljuje u mladog policajca". Te?ko da se mo?e biti gej sa 12 godina, al neka im bude.
Kao i termin primitivna umetnost pretpostavljam da postoji i
primitivni film. Ovaj je takav. Re?iser se očigledno nagledao
Mog ?ivota u ru?ičastom, svi glumci deluju kao najgori amateri. Glumci glume kao ?to ptice pevaju, i re?iser re?ira kao ptica (za razliku od monta?era koji montira kao konjina).
Mali Maksi je dete iz kriminogene porodice. ?ivi bez majke, sa ocem i dva brata u najgoroj sirotinjskoj četvrti. Otac i braća preprodaju kradene mobilne (u srce me taknulo kad sam prepoznao mastodont od starog Eriksona koji sam mislio da nema vi?e niko osim mene). Stvarno jad i beda.
Začudo, niko da ka?e detetu
nemoj sa mu?karcem, ti si mu?ko, nego samo
nemoj sa pandurom, mi smo krimosi.
Viktor je mladi policajac, i on neka sirotinja. On se prema seksualno zainteresovanom klincu odnosi prilično korektno, ali čim je s jedne strane policija (korumpirana) a zdruge kriminalci jasno je da će biti nevolje...
Vrlo lepa, simpatična ulogica starijeg brata. Ili je dečko profesionalni glumac, ili je svoj privatni lik plasirao na dobar način.
Uvodna pesma
Aj lav maj kantri Filipins opako me podsetila na
Moj Beograd iz filma
Milo? Branković.
