"Suncokreti", Jovan Rancic (1988)

[zevsonja]

verovatno nas (jugoslovenski) najbolji deciji film.
nisam ih puno gledao, nije ih puno bilo, ali ovaj se ne zaboravlja.

radi se o devojcici koja brine o usamljenom deki jovi. on zivi sam, napusten i zaboravljen od svojih u maloj trosnoj kucici sa psom. kao u prici. sve u filmu odise pitomim detinjim snom koji nije zagadjen i zamucen razmisljanjima odraslih ljudi.


konacno se predstavljaju istinske vrednosti koje uce mlade narastaje sta valja ciniti i kako pomagati starijima. upravo ono sto je ovom napacenom drustvu potrebno kao hleb nasushni.
  film sam pre vise od nedelju dana sasvim slucajno gledao na TV posle dosta godina i ponovo se raspekmezio kao da mi je prvi put. ovo bi trebalo neizostavno pustati i radovati se ovakvim filmskim ostvarenjima.

muziku je radio arsen dedic.
reziju potpisao jovan rancic.

film je osvojio nagradu "ekran" u moskvi i "srebrnog slona" u nju delhiju.
prikazan je na brojnim festivalima.

potpuno nepravedno zaboravljen.  :( :shmrc
ne znam kako doci do ovog filma. voleo bih da ga imam. i onu verziju sto su skoro pustali na RTSu bila je ne bas najbolja.

ima li neko ovaj film?

[zevsonja]

"jovan ranchic je spremao svoj igrani film "suncokreti" i za glavnu ulogu zarko zeleo pavla vuisica koji je tada vec prestao da glumi. kao dobri pajini prijatelji dogovorili smo se da ga posetimo u maloj prizemljushi koju je sam sagradio na starom sajmistu i tu ziveo sa suprugom mirjanom.
naoruzani flasom vinjaka (paja je cvece manje voleo) lutali smo udzericama pored save. naravno, grupa klinaca nas je odvela do kuce. paja se zaista obradovao poseti, umesto vaze doneo case i price su odmah pocele. kaze zivi mirno od kako je zaboravio da glumi. ujutru upali kamin i televizor da cuje vesti i kroz desetak minuta uhvati sebe da pazljivo posmatra plamen a da ga svetska zbivanja vise ne zanimaju. bio je tu skoro neki americki reditelj koji snima film u peshti. dosao sa direktorom i prevodiocem da ga angazuje za ulogu. nudi pedeset hiljada dolara za deset dana, a pajina penzija je jedva nekoliko maraka. cudio se kad mu je paja odgovorio da ga gluma vise ne zanima i da vise ne igra na filmu. rancha i ja smo se pogledali, a znali smo paju i shvatili da je bespredmetno pominjati novi filim. stigla je nova flasa i salata pa se poseta oduzila... paja jos nije znao nista o svojoj bolesti (ili vesto krio) i bio je kao i uvek elokventan i duhovit.
posle petog sata sedenja udjose neki klinci i rekose:
"cika pajo, vreme je!"
paja je slegao ramenima pravdajuci zavrsetak posete nekom visom silom. ispratio nas je do kapije i dao znak grupi klinaca koji su cekali u dvoristu. dok smo ulazili u kola pocela je utakmica na dva gola u kojoj je paja bio sudija. mesec dana docnije, za sve iznenadno, umro je velikan naseg glumista. godinu dana kasnije njegova supruga mirjana slucajno je nasla pregrsht divnih pesama, koje je on tajno pisao, i objavila."

iz knjige "anegdote oko filma", dragoljub ivkov

[vinston]

zevsonja pravi dechachic, koji uziva da pomaze matorim dzangrizavim ljudima...  

morao sam bilo je jache od mene. Ima nekoliko nedelja kada sam gledao na tv-u, kontam da smo u istom danu gledali.

Depresivniji film nisam gledao. Roditelji koji ne razumeju kcer, koja hoce neshto da promeni u zivotu matoraca (ne mogu da se setim shta je deda radio u proshlosti i zashto se razishao sa sinom, mislim da je sinovljeva zena imala dosta udela u tome). Devojchica odluchuje da iznese ideju razredu, a oni svi puni elana i pozitivne energijeodmah prihvataju ideju. Mislim lepo je sve to, pouchan film, ali pored svega toga meni depresivan veoma, ta muzika koja ubija u pojam. Naravno akcenat na socijalnoj noti. kao i u vecini nashih filmova. Ne bih imao neku veliku zelju ponovo u narednih 5-10 godina da ga odgledam.