Predrag LakovicPredrag Laković, među prijateljima i obožavateljima poznat kao Pepi, rođen je 28. marta 1929. u Skoplju, u Makedoniji.
Njegov brat blizanac, takođe čuveni glumac Dragan Laković, rodio se 5 minuta kasnije. Predrag je jedva preživeo na porađaju ali je živeo duže od svog brata, pa i pored toga tragično je okončao život. Prema jednoj verziji udavio se slučajno, a prema drugoj to davljenje tumači se kao samoubistvo. Sve u svemu, tragedija se desila 9. septembra 1997. kod Čuruga na Mrtvoj Tisi. Tu je za života dosta vremena provodio jer je bio veliki pecaroš i imao je svoju vikendicu na Bisernom ostrvu.
U vreme Predragove smrti snimao se film „Crna mačka beli mačor“' u kome je glumio matičara. Ulogu nije dovršio ali su scene sa njim ostale u završnoj verziji filma koji je zvanično realizovan 1998, a scene koje nažalost nije stigao da snimi, odglumio je Miki Manojlović.
Predrag Laković je prvu filmsku ulogu imao u ostvarenju Puriše Đorđevića „Opštinsko dete“ iz 1953. koje je nastalo prema istoimenom romanu Branislava Nušića. I Puriši Đorđeviću je ovo bio debitantski rad. Bio mu je to prvi dugometražni film koji je stvorio, a Laković je 1954. ostvario sledeću rolu u još jednom filmu koji je nastao takođe po čuvenom delu Branislava Nušića. Bilo je to „Sumnjivo lice“.
U prvoj filmskoj roli Laković glumi mladog bogoslova i već tu se nazire njegov osobeni stil koji će sasvim razviti tek kasnije. Mladi bogoslov je zanesenjak ali je i usamljen i zamišljen, što ne priliči njegovim godinama. Lakovićev čuveni izgubljeni pogled i specifičan topao glas (čak i onda kada se trudio da bude grub, njegov glas je znao da bude topao) ostaće do poslednje uloge njegov ubedljiv zaštitni znak.
Do kraja svoje karijere, Laković će uglavnom glumiti sanjare, osobenjake, usamljene boeme koje niko ne razume, a takav je Laković kažu bio i u privatnom životu. Pored toga, veoma je dobro znao da odglumi i zadrte starce ali mu je savršeno pristajala i uloga brižnog dedice na čijem je licu živela neka neobična seta i neizbežno se ocrtavala patnja. Veoma često, mnogi njegovi likovi bili su na jedan zanimljiv način nespretni dok recimo galame ili nešto nebulozno komentarišu u bradu, a sve to začinjeno je sa određenim neurotičnim nervom koji je legendarni glumac imao i taj nerv jasno se ocrtavao na njegovom licu.
Laković je bio poseban ali možemo recimo naći sličnosti sa još jednim introvertnim boemom iz bogate garniture srpskih glumaca, a to je Slobodan Perović.
Kao što je slučaj sa likovima koje je tumačio Perović i kod likova koje je glumio Laković, u većini slučajeva, nalazimo neku neobično tešku muku koju nose sa sobom. Naravno, svako je na svoj način posebno ispoljavao tu svoju specifičnu crtu i ova dvojica velikana, u svakom slučaju, jedinstvene su pojave na umentičkom nebu. Sličnosti između njih ima još, ali interesantno je koliko su i pored toga, oni, svako na svoj način bili posebni i različiti međusobno.
1963. Laković glumi u TV drami „Cipelice od krokodilske kože“ koju je režirao čuveni TV reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi, a nešto kasnije Laković će ponovo sarađivati sa njim. Glumiće u još dve njegove TV drame: u „Poslednjoj avanturi“ iz 1984. i „Petom činu“ iz 1985.
Opsirnije
