Doktor Rej i djavoli (Dinko Tucaković, 2012)
režija..........Dinko Tucaković
scenario..........Saša Radojević
..........Dinko Tucaković
..........Dimitrije Vojnov
muzika..........Vladimir Petričević
fotografija..........Nemanja Jovanov
uloge:
Paul Leonard Murray..........Nick Ray
Dragan Bjelogrlić..........Ratko Dražević
Ana Sofrenović..........Betty
Lena Bogdanović..........Nada
Bojan Dimitrijević..........Mihiz
Marko Gvero..........Aleksa
Pavle Pekić..........Zlatan
Jana Milić..........Olja
Svetozar Cvetković..........Griffith
Kada sam, neposredno pre ovogodišnjeg FESTa, čuo za ovaj film, ovlaš, u prolazu, učinilo mi se da je neko film prilično i nahvalio. Sada ne mogu biti siguran, pošto sam, kao što već rekoh, vest čuo u prolazu, najpre na nekom od medija. Ovakve izjave radjaju i izvesna očekivanja- na primer da je u pitanju ostvarenje koje već dugo čekam, a da dolazi iz moje matične države. Ostvarenje koje će sa velikim O moći da konkuriše, kako onome što je stara Juga bila u svetskim okvirima kad je film u pitanju, tako i da se eventualno uključi u današnje glavne "tokove" sedme umetnosti i možda i konkuriše za svetla nekog od bitnijih festivalskih dogadjaja ove godine...
Nicholas Ray, jedan od autora koji je stvarao Holivud tokom 50ih godina 20. veka (možda i najpoznatiji po filmu
Buntovnik bez razloga) samo desetak godina nakon toga nalazi se u Parizu, u kreativnoj blokadi, sa malim detetom i u borbi sa ličnim djavolima- alkoholom i narkoticima. POkušava da završi jedan od filmova, a uveliko razmišlja o novom, koji ga progoni, ali nikako da uzme prava "obličja". U pokušaju da se osami i ode na jug Francuske, gde bi u miru mogao da razmatra ovaj projekat, a usled prevelike doze narkotika, umesto na železničku stanicu on odlazi na aerodrom. Tamo mu pozli i on pada ispred direktora "Avala filma", Ratka Draževića, koji se sa svitom vraća u Beograd posle pregovora sa Rogerom Vadimom. Naravno, oni ga odmah prepoznaju i u takvom stanju ubacuju u avion za prestonicu Jugoslavije. Dok se osvestio, Ray je već potpisao ugovor sa "Avala filmom", po kome će snimati svoj sledeći film u Jugoslaviji, moguće ceo u domaćoj produkciji. Ray dobija sve što mu treba, ali scenario koji isporučuje baš i ne zadovoljava Draževića...
Dinko Tucaković, svojevremeno i selektor FESTa, iako nije snimio mnogo filmova, spada u ljude koji su u filmu dosta dugo. Pre svega važi za dobrog teoretičara filma, a takodje se bavi i kritikom. Pretpostavaljam da je prilikom istraživanja o domaćem filmu naleteo na neku anegdotu koja mu je zagolicala maštu, priču koja je vezana genralno sa filmom, a može se pretočiti i u sam film. Svakako, ideja vredna razmišljanja. Pogotovu posle očigledne eskalacije besa kao dominantnog motiva u novijem srpskom filmu. No, kao i uvek, od ideje do realizacije razlika je otprilike slična kao i od načuti vest i dobro proučiti o čemu se zapravo radi. Dakle, zbogom očekivanja. U pitanju je niskobudžetni film (bolje rečeno, treba zaboraviti očekivanja u smislu produkcije, samim tim i fotografije). Još veći problem to što se to vidi na svakom koraku- lošim izborom glumaca (Paula Leonarda Murraya bi bilo bolje ni ne komentarisati), iritantnom nosećom melodijom, siromašnom scenografijom. Ipak, iznad svega upada u oči nodlučnost (ili nemogućnost?) autora kuda da usmeri film. On do kraja ostaje zarobljen izmedju drame (neretki monološki ispadi Nicka Raya), te socijalne komedije i satire, koja se uvek provlači kroz ostvarenja snimana na ovim prostorima (pogotovu u Srbiji), izmedju političke intrige i umetničke tendencije. Ono što je najočiglednije je da autor pada u domenu režije, što svakako nije pohvalna činjenica, pogotovu za toliko iskusnog filmskog radnika. Psihološki, likovi su jednodimenzionalni, a radnja filma nema nikakav smisao koji je povezuje i drži na okupu. Prosto, da publici nije serviran kao film, ovaj materijal bi teško imao nekog zajedničkog smisla.
Ako uzmemo sve ovo u obzir, veoma je teško proceniti o čemu se u filmu zapravo radi. I u koliko dimenzija zaista egzistira. Najbliži sam odluci da film gledam kao svojevrsni omaž jednom nezavisnom autoru koji je isključivo svojim talentom i samodestrukcijom napravio ime, pocepao ga, a potom, pukim slučajem (da ne kažemo u komičnim okolnostima), završio u prelepoj zemlji nikada jasnih tendencija i razumne organizacije. Dakle, lako se može pratiti razlika u mentalitetu, iako postoje obostrana magnetska privlačenja izmedju dva potpuno različita karaktera. Možda se svemu tome može dodati i potencijalni prikaz koliko je čak i stara Juga bila provincija u odnosu na glavna svetska zbivanja (iako je plan da se priključi eliti postojao, ali, kao što već rekoh, izmedju težnje i realizacije postoji ogroman put koji treba preći i ogroman rad koji treba uložiti). Ukratko, poenta koja se sama po sebi nameće je apsurd. Nažalost, film sem pretenzija, teško uspeva da pobegne upravo od ovakve opservacije. Ako se gledalac sme upustiti u procenu pretenzije (ili je čak može naslutiti).
Ono što svakako ostaje za ovim filmom je različitost od onoga što nas trenutno okružuje. Vidi se potreba da se istupi i počne nešto drugačije od svojevrsnog mainstreama filma ovih prostora (iliti popularno Regiona), ali nažalost konstatacija koja ostaje iza svega je samo pokušaj. Nedovoljno ozbiljno, stoga prilično površno i gotovo sramotno ostvarenje. Šteta, ipak ćemo na pravi film morati još malo da sačekamo...
