|
vinston
|
 |
« Reply #1 on: December 26, 2008, 06:06:18 PM » |
|
Svetlana Lukić: U Aranđelovcu je, kako saznaje B92, u toku akcija potrage za haškim optuženicima. Policija od jutros proverava više objekata u gradu Aranđelovcu. Potraga se izvodi baš na dan kada glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc podnosi izveštaj Savetu bezbednosti o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom. Na kraju Peščanika čućete filmskog reditelja Stevana Filipovića. Stevan ima 27 godina, snimio je već jedan film, Šejtanov ratnik, a sada privodi kraju drugi film o srpskoj desnici, Šišanje. Glavni junak filma je matematičar Novica koji postaje neonacista. Stevan Filipović.
Stevan Filipović: Ja sam odrastao u vreme kad ste imali s jedne strane uticaj pop-kulture koji je bio na nivou uticaja religije od pre puno, puno generacija, u tim formativnim procesima kod tinejdžera, razdvajanja dobra, zla i tako dalje. I mi smo rasli na filmovima, muzici, igricama osamdesetih i devedesetih i onda smo veoma lako mogli tim ključem da objasnimo svet oko nas, ono što nam se dešavalo. Imali ste taj Miloševićev režim koji je bio oličenje zle imperije i, kao, imali ste imperatora i njegove podanike koji su bili nenormalno, ekstremno, predimenzionisano zli i poremećeni u onome što su radili, i mi smo, kao, bili pobunjenici protiv toga. Svi sa ove strane plota su dobri, i svi sa one strane plota su zli, a vi imate 14, 15, 16 godina, fenomenalno. I u principu, kad se završila ta borba protiv Miloševića, mislim da je to trenutak kad je naša generacija sazrela. Prestali smo da budemo klinci i prestala je ta crno-bela podela sveta. Tad stasava ta neka među-prelazna generacija, 1983-84, možda 1987. godište, generacija nekih apatičnih klinaca kojima je to sve što smo mi radili i ceo naš svetonazor izgledao predimenzionisano i ekstremno, kao, ma, šta se sad vi tu tako ložite... Oni su definitivno imali probleme da bilo koju emociju na bilo koji koherentan način artikulišu. I mislio sam da ne može niže od toga da bude, a onda je stvarno pesnica u glavu bila pojava te novije generacije, znači od tog nekog 1987-88. godišta pa nadalje, klinaca koje je dokačilo sve što se dešavalo posle 5. oktobra. I sve te nijanse sivog i cela relativizacija, čitav sistem je radio vrlo otvoreno na predstavi normalnih stranaka, to nisu manijakalne, ilegalne organizacije nalik onima iz Džemsa Bonda, nego, kao, eto, normalne partije, pa sad ti biraš da l' ćeš levo, da l' ćeš desno i tako dalje. I onda su neki likovi koje smo mi uživo gledali, koji su bili stvarne osobe, tipa Ratko i Radovan, postali mitološka bića. Oko koje živi u Mordoru tamo, u Hagu... Imate klince koji su toliko agresivni, koji ne znaju šta će da rade sa tim. Znate taj paradoks, kao, ne poštujemo pravila, a opet smo autoritarne ličnosti, znači, treba nam vođa, treba nam organizacija koja je definisana svim parametrima, počev od kostima. Pogledajte te strojevce, obrazovce, to je kostimirano, i onda je jako teško naći ključ, kako ćemo mi uopšte da komuniciramo sa tom generacijom. Znači, mi pravimo Šišanje kao film koji je kao namenjen najširoj mogućoj populaciji, treba da ga pogleda par miliona ljudi, kao što je pogledalo Šejtana na televiziji i u bioskopima, na piratima, gde god. Vi ne možete da pričate s tim klincima ako ne znate šta je Grand Theft Auto IV.
Zvuči mnogo naivno i mnogo klinački ako kažemo „sad ćemo mi filmom da menjamo svet“, ali koliko ste filmova gledali u kojima, ne znam, Morgan Frimen igra predsednika Amerike? I neverovatno brzo je došlo do Baraka Obame... Ima super tekst Slavoja Žižeka, koga ja nekad volim, nekad baš i ne, kako je komotna pozicija cinika u celoj toj priči. I onda se to desi. I onda kao cinik kaže: pa, dobro, ništa se nije u suštini promenilo. Luđa varijanta glasi: ništa se neće za Srbe promeniti. Suština je da se promenilo. Tako da u tom domenu pop-kultura definitivno ima presudan uticaj, pa za šta će se uhvatiti klinci? Evo, mi pokušavamo da im damo nešto za šta će se uhvatiti. E, sad, tu postoji serija problema, mislim da većina filmova koji su politički angažovani u ovom smislu ide linijom manjeg otpora, u smislu da glavni junaci tih flmova potiču iz nekih toliko siromašnih porodica i toliko, kao, sjebanog okruženja da je maltene potpuno razumljivo što će onda neko da postane skins ili šta god već. Mi smo hteli da izbegnemo te prečice i olakšice u celoj priči, tako da je naš glavni junak Novica asocijalan, on ima na prvi pogled normalnu porodicu, relativno normalnu porodicu i genije je za matematiku. Znači, intelektualni nivo ne može da bude veći od toga. Šta je to, koji su to faktori koji će takvog jednog klinca iz te generacije da nateraju da pređe na drugu stran?u. Kolika je njihova lična odgovornost, kad oni prestaju da budu klinci, a kad postaju ljudi koji su apsolutno odgovorni za ono što rade.
Svetlana Lukić: Na nacistički skupovima se odmah relativizuje stvar. „Pa, to je grupa dece... “
Stevan Filipović: Da, dok smo bili protiv Miloševića onda smo mi bili fašisti, a ovi su sad deca. Mislim da nisu deca i mislim da u svakom slučaju mora nekako da se definiše linija – ako su potpuno bezumni, hajde, neka budu tretirani kao bezumni, ako nisu, onda moraju da imaju neku vrstu odgovornosti za to što rade. Znam kako funkcioniše katedra za istoriju, katedra za arheologiju, za psihologiju, vi imate ljudi koji su, možemo da kažemo, nacisti. Pazite, vi imate profesore koji pričaju te stvari. Najlakše je pustiti da se to dešava i govoriti da će to vremenom sve da se reši i tako dalje. Pa, nisam siguran. Setim se Spilbergove Šindlerove liste, i mislim da se retko priča o jednom aspektu tog filma. Film počinje scenama u velikim stanovima sa visokim tavanicama, neka bude Dorćol, odnosno Krakov, odnosno gde god u Poljskoj, i imate porodicu kojoj je, eto, malo nelagodno, ali u principu je okay, jer ne može da bude gore od ovoga. Onda prodaju klavir i kažu, dobro, nije tako strašno, može još gore. Onda ne smeju da trguju, sledeći korak je odvođenje u geto – pa dobro, ne mogu dalje od ovog, šta će sad, da nas ubijaju? I onda, naravno, na kraju dođe i to, tako da naša percepcija uopšte nije prava percepcija, mi se adaptiramo. Kad pričam sa nekim svojim vršnjakom ili nekim sličnog godišta iz inostranstva, oni pola toga ne veruju. Ljudi su, recimo, za film Vidimo se u čitulji Janka Baljka rekli: pa, super su ti glumci, kao, gde si ih našao, oni su mislili da je to lažni dokumentarac, neka varijanta Veštica iz Blera. Nadam se da će situacija biti dovoljno normalna, da generacija naše dece takođe neće da nam veruje, nadam se da neće biti tako da deca mogu da razumeju film Vidimo se u čitulji, jer bi to baš bila opasna varijanta. Kad pričamo konkretno o tom filmu, tu su vidljive sve opasnosti ovoga što radimo. Nikako ne želim, kad se sve ovo završi, da dobijemo klince koji će da se šišaju zbog svega. Ali, Vidimo se u čitulji, koji je Janko Baljak pravio kao svedočanstvo o jednom periodu, postao je ilustrovana enciklopedija dizelaštva i kriminala. Vi imate klince koji te ljude gledaju kao učitelje, znate, oni ne bi znali za te priče da nije tog filma. To naravno ne znači da tog filma ne treba da bude, samo kažem koje su opasnosti kad radite tako nešto. A s druge strane, da se ne priča o tome i da se ne radi na tome, to bi bila katastrofa.
Mi živimo u zemlji u kojoj ne postoji komercijalna kinematografija, odnosno, uništena je. Kinematografija u Srbiji funkcioniše tako što se filmovi subvencionišu od strane države. Imate dva konkursa, republički konkurs Ministarstva kulture i konkurs grada Beograda. To su pare poreskih obveznika, da se razumemo. Naš prethodni film je dobio pare kad je već završen. Recimo, na prošlom republičkom konkursu članovi komisije su dali pare članovima komisije na gradskom konkursu. Pazite, u pitanju su milioni, znači, za jedan film republičko Ministarstvo daje, recimo, 250.000 eura. Ne postoji drugi način da se dođe do tih para, film je skupa zabava, ja nisam slikar ili pisac pa da sednem napišem knjigu ili naslikam nešto sa minimalnim sredstvima i sad, kao, super, ja ću da živim od nečeg drugog. Ja ne mogu da živim ni od čega drugog, radim samo to i to već dve godine. Glupo je kad kažem „ja“, jer film je, da se izrazim jezikom Haškog tribunala, zajednički zločinački poduhvat, puno ljudi radi na realizaciji filma, jer verujemo u to. Siguran da je isto tako u srpskoj matematici, isto je u srpskoj arheologiji. I u psihologiji imate ljude koji imaju sve desetke na fakultetima. Ja sam, ne znam, imao četiri stipendije na fakultetu, je l' to znao neko? Je l' postoji neko u Ministarstvu prosvete, Ministarstvu kulture, pri samom fakultetu ko se bavi time, pa da kaže: čekaj, hajde da zaustavimo ovog klinca da ne ode odavde, a mogu da odem, normalan čovek bi otišao. Evo, imate primer Gorana Markovića, koji u svakom nastupu u javnosti priča da nije u vlasti ali da jeste savetnik ministra kulture zadužen za kinematografiju. On hoće da kaže da on ne utiče na proces dodeljivanja sredstava. Ne znam, ja mislim da utiče, je li tako? Postoji toliko i toliko štete koliko svaki od nas koji ovde radi, recimo, Šišanje može da podnese. Ja neću moći da podnosim tu štetu, neću imati od čega da živim, otići ću u jednom trenutku – ali neću, ja volim ovu zemlju, mislim, želim da ostanem u ovoj zemlji, aman, to je ono minimalno pravo koje stvarno neću da dozvolim da mi bude potpuno uskraćeno. Ima klinaca koji imaju šta da kažu, ima i klinaca koji su na najneverovatnije načine došli do snage da naprave nešto, bilo to pesma, bilo to knjiga, šta god... I mislim da je strašno bitno da to postoji, inače se sve izgubi u vremenu, ne postoji svedočanstvo o tome. I ne, ne mora da bude film, može da bude bilo šta što će da kaže da smo mi tu postojali i kako smo razmišljali, da nismo svi isti i tako dalje.
Moj veoma bliski prijatelj je matematičar i mi stalno pričamo o tome koliko vrhunska matematika, vrhunska fizika ili hemija mogu da budu odvojeni od morala u nekom trenutku. Nacistički režim je dobar primer, imate mnogo fizičara koji su radili za naciste. Ne, vi niste vrhunski naučnik ako odvojite celu tu priču od morala i niste intelektualac, to je izrabljena reč, ali može to tako da se definiše. I sad u filmu imamo, znači, Novicu koji je asocijalan i kome je na svakoj instanci definisano šta je cool za njegovu generaciju, kako je cool da se generacija oblači, koji likovi imaju najbolje ribe. Znate, sve te neke banalne stvari koje ne bi trebalo da budu nešto čemu on teži jer je mladi naučnik, ali on je isto tako klinac. Cela priča je u suštini tragična, u smislu da je malo potrebno da se sklizne, nemate za šta da se uhvatite. Ono što je dobro i ono što je loše biva redefinisano nekom neverovatnom brzinom svaki dan. Kad sam ja bio klinac, nije postojala muzika na kompjuteru, slušala se muzika na kasetama. Sam proces stavljanja kasete u kasetofon, premotavanja do pesme koju hoćemo da čujemo, čekanja novog albuma jedne grupe, sve to je jako dugo trajalo i vi ste imali vremena da budete malo sami sa tim, da se bavite time. A zamislite sad da nekom klincu neko kaže recimo, Bitlsi. Okay, on ode na internet i downloaduje sve od Bitlsa. I onda za jedan dan posluša sve od Bitlsa. Ali dobro, oni su dovoljno svesni sad da to treba da stave u neki kontekst, a kontekst će napraviti tako što će da odu na Wikipediju i onda će da pročitaju sve o Bitlsima. Tako da taj neki klinac zna sve i čuje sve od Bitlsa i formira mišljenje o Bitlsima za dva dana. Pa, je l' mislite da je to normalno? To je ono što ljudi starije generacije uopšte ne mogu da ukapiraju, brzina kojom se sve to dešava.
Površnost je nužni proizvod te neverovatne brzine. Sad se događa da se i proizvodi pop-kulture sve teže prilagođavaju novijim formama. Skoro sam čuo, MGM je potpisao ugovor sa YuTube, ne mogu da se bore protiv činjenice da je to sad legitmni način komunikacije. Kod nas je skoro neki klinac uhapšen, ne znam koliko će da dobije godina zatvora, zato što je uploadovao film Gorana Markovića na internetu! Neko je postavio pitanje da li recimo Goran Marković ima neki DIVX u svojoj kućnoj kolekciji ili nema baš nijedan. Taj klinac to nije radio zbog profita. Mislim, ja se bavim filmom, ja bih voleo da ja zarađujem od filma, ali mislim da je pogrešno da hapsimo dvadesetogodišnje klince koji uploaduju filmove. To je pravi šok i pravi pokazatelj koliku, recimo, taj Goran Marković ima vlast u ovom trenutku. Znači, zamislite vi koliku vlast imate kad možete da nađete nekog ko je uploadovao nešto na internetu i da ga uhapsite! Dobro, možda je on, dečko, stavio svoje lične podatke, što takođe govori u prilog tome da uopšte nije bio svestan koliko je de facto krši zakon time što je uradio. Tako da imamo, znači, nesistematičnu borbu sa takvim pojavama, a opet je to izraz nemogućnosti suštinske komunikacije među generacijama.
Mi smo scenario napisali pre dve godine i doživeli smo to ludilo da gledamo uživo da se to sve što smo pisali i desi – od tog upadanja na fakultete, prebijanja, konflikata sa profesorima, do neonacističkih marševa. Imate sajtove na kojima slave Hitlerov rođendan, to je potpuno ludilo, to je stvarno i dalje od ludila, u zemlji u kojoj je toliko ljudi poginulo u tom ratu neko slavi Hitlerov rođendan! Ne postoji racionalizacija za to... Do, eto, tog paljenja ambasada, divljanja na utakmicama, spektakla sa Insajderom – pola našeg scenarija se dešavalo u epizodama Insajdera koji smo onda gledali kao seriju, bukvalno tako, i mislim da je većina Srbije gledala tu emisiju kao TV seriju, što opet ne znači da smo mi preterano pametni. Ne treba biti prorok da se predvidi kuda sve to ide, a te klince plaši oružje. Mislim, i oni se boje, svakako, i te kako, svačega se boje, ali tako kostimirani, sa tim stavom... Evo, sad su se poklali neki klinci, bukvalno su se poklali. Kad sam čuo da je bilo ubistvo, kao, poubijali se neki lokalni mafijaši, kažem sebi: dešava se, nije to toliko strašno. Ali, kad sam saznao da su to klinci od šesnaest godina, koji su slavili rođendan i koji su zato što se neko mrštio uzeli noževe i bukvalno se poklali, ja nisam mogao da se opasuljim. Uopšte tog prvog dana kad sam čuo tu informaciju nisam bio toliko šokiran koliko sledećih dana, kad je to dolazilo do svesti. I možda taj strah upravo dolazi odatle što znamo da možemo sve da očekujemo, što znamo da za njih ne postoje pravila. To je neverovatan strah od nedostatka identiteta ili nedostatka koordinata koje će oni onda tim ready-made identitetima sa sve kostimima da kompenzuju. Pazite, i u našoj generaciji kad smo, ne znam, jurišali na policiju za vreme Miloševićevog režima je bilo toga, i onda je, siguran sam, postojala neka grupa ljudi koja se plašila nas, ja, evo, znam da su nas se mnogi penzioneri plašili. Jeste to i stvar perspektive, pretpostavljam, ali opet mi se čini da je to bilo i naivnije i benignije, nije bilo toliko Al Kaida, nego smo imali neki cilj u koji smo duboko verovali i za koji su neki tada moralni autoriteti govorili da je ispravan.
To su ljudi i iz bogatih i iz siromašnih porodica, najširi sloj, nema tu više jedne determinante. Skinheads si mogao da odrediš kao fašistički radnički pokret siromašnih porodica u Engleskoj. Mislim da to sada apsolutno ne postoji, mislim da svako od tih klinaca u jednom trenutku može da uzme neki ready made identitet i da, kao, veruje – šta god to značilo – u tom trenutku u to, a onda sutra da se potpuno transformiše. Imamo i tu priču u scenariju, imamo ljude kojima je to poziranje, stvarno poziranje, jer izgleda potpuno cool, izgleda fenomenalno, do jaja, okay, ja ću da se šišam na ćelavo, nosiću fajerke i tako dalje. A onda u jednom trenutku, dovoljno su možda inteligentni ili se dovoljno plaše ili šta god, shvate da je to malo otišlo do đavola i onda, kao, izađu iz cele te priče. E, sad, imate taj paradoks posvećivanje stvarima, koji nije odlika te generacije i što ja gledam kao nešto u suštini pozitivno, jer posvećivanje jednoj takvoj pogrešnoj ideji daje najgore moguće rezultate. To je Novica. Novica je apsolutno posvećeni klinac, ako radi matematiku onda će 300% da se posveti tome, ali ako ode u ovu drugu priču onda će sve da shvati mnogo ozbiljnije od te potpuno šarolike grupe u koju je upao, a to je baš opasna kombinacija.
Kao, Đelić će da učestvuje u Grand šou, neko će i da zapeva možda i tako dalje, i onda se kod tih klinaca stvara odbojnost do te mere da oni kažu: e, pa dobro, sad ćemo mi, fašisti, da sredimo stvar, mi ćemo sve da dovedemo u red. Znači, ta autentična potreba kod mladog čoveka da se pojednostave stvari, da se gledaju crno-belo i da se nešto dovede u red, pretvara se u odluku da se pobije ološ, šljam. Koliko su i oni izgubljeni – pogledajte samo te spiskove za odstrel, potpuno je fenomenalno, na njima su svi Jevreji, to mi je potpuno neverovatno, bilo bi smešno da nije tragično. Biljana Srbljanović je, naravno, Jevrejka, neko je napisao i da za Šišanje Jevreji daju pare... Evo, ovim putem pozivam sve Jevreje koji hoće da nam daju pare, neka nam daju pare, pošto nam niko ne daje pare! Mi smo se za pomoć obratili Televiziji B92, nismo dobili odgovor, nisu nam napisali čak ni – hej, odjebite, ne zanimate nas, ili nije komercijalno, sad radimo Velikog brata, sezonu 3 sa Macom, ne možemo da radimo Šišanje. Ne, ništa nije došlo i to je stvarno jadno, osećate se kao potpuna budala... Dobro, ne trebaju nam ni oni, uradićemo i bez njih. Ovde moram da izuzmem Brankicu Stanković i Insajder, koji su apsolutno razumeli celu priču i izašli nam u susret i tako dalje.
Tako da vidite već samo iz ovoga koliko je priča nekoherentna i šizofrena. Ako se prepustimo, mi više nećemo ni znati da komuniciramo sa tim klincima. Osećam se matorim, stvarno matorim u odnosu na neke od njih, i doći će trenutak brzo kad će jezik do te mere da se promeni da stvarno više nećemo moći uopšte da komuniciramo. Ookušavam dok sam još tu i dok se bavim ovim poslom da kažem nešto, da napravim neki most. Opet kažem, ja sam bio klinac, ali znate koliko mi je lakše bilo dok je recimo Zoran Đinđić bio živ, on je bio kao neki reper, a sada ja stvarno ne znam za koga bi oni mogli da glasaju. To su teške računice, za koga uopšte glasati i da li glasati, a najgora je ta bojazan da će se sve pretvoriti u jednu masu na kraju. To je kao kad u filmu Olivera Stouna Nikson priča sa nekom klinkom koja učestvuje tamo na antiratnim protestima i kad ona ukapira ono što on nije za ne znam koliko godina ukapirao – ona administraciju naziva zver.
Eto, dok mogu boriću se, i ima u mojoj generaciji, čini mi se, dosta mladih ljudi koji su krenuli nekim svojim putem. Na neke najneverovatnije načine. Ta vladajuća oligarhija uopšte ne može da zamisli kako smo mi došli do toga što radimo. Imam drugare, nedavno sam pričao o tome, koji su završili zombi horor u Pančevu, mislim da je super za Srbiju, to je jezik kojim recimo naša generacija govori. Potpuni je luksuz, egzotika, da postoji zombi horor u Srbiji. Mislim da ne znam za zombi horor u Hrvatskoj, ili u Bugarskoj, ili u Rumuniji. Nije reč o tome da smo sad mi nešto bolji od njih, nego samo, eto, to su neki klinci koji su na najneverovatniji način uspeli da realizuju nešto što je bio njihov san. Naravno da imate te starije generacije koje će da kažu: ma, to su budalaštine, šta zombi horor, dajte socijalne drame o tranziciji, sive, ne znam kakve. Ali ne, to je jezik koji priča vaša generacija – dopustite da mi imamo svoj jezik, dopustite da je to iskreno, da je to način na koji mi komuniciramo, samo sečenjem i prekidanjem uništićete sve te generacije. Ako odemo, mislim da je to najgora varijanta, mislim da je dobar deo onoga što smatram svojim identitetom vezan za ljude koje znam ovde, koje volim, porodicu, prijatelje, saradnike. Ako se to izgubi, ja treba da u ne znam kojoj godini redefinišem svoj život – mislim da je to katastrofa, stvarno, meni potpuno nezamisliv scenario, koji je s druge strane, ako gledamo pragmatično i dosta surovo, potpuno realan.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Stevan Filipović i bio je ovo još jedan Peščanik, doviđenja.
|
