We Live in Public (Ondi Timoner, 2009)
Dokumentarac nagradjen nagradom zirija na festivalu "Sandens". Ondi, rediteljka dokumentraca je takodje dobitnik iste nagrade za film
DiG!, 2004. godine.
Deset godina u zivotu Dzosha Herisa, pionira interneta. Josh pre nekih 20-ak godina radio je u nekoj firmi na istrazivanju trzishta. Posto je kako kazu u dokumentracu josh kao mali, pokazivao znake genijalca, nije mu bilo tesko da osmisli modem, pomocu kojeg bi se rachunari povezivali u globalnu mrezu. Josh pochetko 90-ih, doshao je na ideju, live stim videa. Skupio je pare i sa 10-ak programera je napravio studio, gde su se emisije uzivo na internetu prenosile. Kompanija se zvala
pseudo.com. To je bio pochetak danashnje komunikacije na netu. Posto je brzina bila dosta spora chesto se deshavalo da video secka. Medjutim, nije u tome poenta vec da je Dzosh predvideo buducnost globalne mreze. Kada su se pojavile akcije kompanije na berzi, ljudi su pocheli da ih kupuju i za nekoliko godina chovek je postao milioner. Procenjuje se da je u tom periodu imao oko 80 miliona dolara.
Kako uopshte utiche internet na ljude pokazao je na veoma neverovatnom projektu. Sagradio je "hotel" ispod nivoa zemlje, gde su samo odabrani ljudi mogli da udju. Neverovatan broj ljudi je doshao da se prijavi. Dogovor je bio da se ostane 100 dana bez trunke privatnosti. Neshto nalik velikom bratu, i Orvelovskom Velikom oku. Kamere su svuda bile postavljene, chak i u toaletu, tush kabini, njihovim improvizovanim sobama. Ljudi su u sobama imali tv koji se ne gasi i mogu da prebacuju, da gledaju druge ljude shta rade. Spavaju, vrshe fizioloshke potrebe, upraznjavaju seks. Pravilo je bilo da niko ne sme da izadje iz hotela, gde su imali bukvalno sve shto su zeleli i to besplatno. Ono shto im je otvoreno rekao ovde nemate privatno, ona je sada nasha!
U pochetku kao i uvek sve je super, da bi posle izvesnog vremena energija pochela da se menja i da se ljudi kache, a bilo je i fizichkog obrachuna. Jedna zena je izbachena iz hotela, u kojem su svi dochekali pochetak novog mileniju, ali ipak nije bio pochetak novog milenijuma vec 2000. godina. 1.1.2000. godinu u deset ujutru policija i vatrogasci su doshli i izbacili ih jer su chuli da je to sekta i da ljudi planiraju masovno samoubistvo.
Da bi dokazao koliko ljudi ulaze u uloge svog avatara i opshte kako virtuelni svet utiche na ljudsku psihu, napravio je projekat u kojem je uchestvovao sa svojom curom. Mislim da je sve skupa trajalo oko 2 meseca. U svom stanu je postavio preko 30 kamera i 70 mikrofona. Kamere su bile i u wc sholjama. Privatnost nije postojala. Sve ja kao i uvek na pochetku izgledalo super. Tanja, bivsha cura, je morala da izadje iz kuce, ali nije mogla novchanik da nadje i tada je pitala ljude koji su ih gledali 24/7 da li su kojim sluchajem videli njen novchanik, da bi posle nekoliko trenutaka stigao odgovor gde ga je tachno zaturila(postojao je chet gde su ljudi komentarisali njih dvoje i njihov odnos).
Sve shto je u svojim projektima radio bila je vizija buducnosti. Kritika nasheg nenormalnog drushtva koji prihvata sve novo i ne zapita se da li je to u redu, da li je to normalno, da li je moralno. Posle izvesnog vremena sve postaje sasvim normalno, deo svakidashnjice.
Ako zelish svoj zivot nazad moracesh da kupish snimke.
http://www.weliveinpublicthemovie.com/
