Peta saradnja sa KusturicomGordan Mihić Gordan Mihić govoreći o priznanju na Subverziv film festivalu i novim scenarijima, kaže da je Pančo Vilja spoj nespojivih osobina - samilosti, surovosti, milosrđa, besa, ljubavi, mržnje. Na nedavno završenom Subverziv film festivalu u Zagrebu, koji se bavio temom savremenog političkog filma, organizovana je i velika retrospektiva najznačajnijih jugoslovenskih ostvarenja. Socijalna drama “Vrane” Gordana Mihića, potpisuje je kao reditelj i scenarist, zajedno sa Ljubišom Kozomarom, koja je napravljena pre četrdeset godina, izdvojena je među tri najbolja dela iz kinematografije ovih prostora.
Vest je neobična, iznenađujuća, prošle su zaista četiri decenije, ali, eto, dešava se da i posle toliko vremena dođe neko zakasnelo, ali baš lepo priznanje. “Vrane” su, inače, imale čudnu sudbinu: prećutane su u Jugoslaviji, nikad nisu prikazane u Beogradu; na Pulskom festivalu film je bačen u neki periferijski bioskop, gde su mu tokom projekcije ispremeštane rolne, pa su ga retki posetioci proglasili prvim srpskim nadrealističkim filmom... Ipak, otišao je u svet, bio je na “Nedelji kritike” u Kanu, i na još desetak festivala. Istine radi, “Jugoslavija film” je izdala dve šapirografisane sveske zbornika sa neobično dobrim kritikama. I to je bilo sve. Na žalost, sadašnjem izboru “Vrana” u tri najbolja filma sa ovih prostora ne mogu da se obraduju oni koji su najzaslužniji za uspeh: odavno nisu živi koscenarist i koreditelj Ljubiša Kozomara, i glavni glumci, Slobodan Perović i Jovanka Kotlajić, ali su sigurno srećni Milan Jelić, Ana Matić, Seka Sablić i direktor fotografije, Poljak Ježi Vujčik.
Glavni junak priče je ostareli bokser, da bi preživeo, počinje da se bavi sumnjivim poslovima. Zima je, i ljudi se ponašaju kao vrane: pljačkaju, kradu, tumaraju... Da li nam ovaj “kroki” filma zapravo ukazuje da na ovim prostorima doba vrana stalno traje i stalno se iznova ponavlja?
Što se stvari više menjaju, to više ostaju iste. Tako je svuda, ne samo ovde. Sva čuda sveta, svaki napredak tehnologije, privrede uopšte, takozvanih infrastruktura - uzaludni su ako svima podjednako ne donose sreću i uslove za normalan život, ako stvaraju nepremostive jazove između klasa, ako povećavaju broj obespravljenih, zaboravljenih, očajnih i beznadnih.
Šta je, po Vama, “jugoslovenski filmski slučaj”, što je bila tema simpozijuma, na kojem ste, pored Makavejeva, Lordana Zafranovića, Sidrana, Puriše Đorđevića, Šijana, Karanovića, Vatroslava Mimice, Rajka Grlića, Lazara Stojanovića... i vi bili najavljeni kao učesnik?
Nisam ni znao da sam najavljen kao učesnik, a kad su mi se javili sa pozivom, bio sam na putu zbog posla koji je potrajao desetak dana. Inače, imena koja ste pomenuli govore o zlatnom dobu filma u zemlji koje više nema. Nije slučajno što je to bila tema simpozijuma: tek sada se shvata koliku je snagu i koliki značaj i u evropskim i svetskim razmerama imao jugo-film, koliko je tle bilo plodno za sve vrste umetnosti od šezdesetih do osamdesetih. Ne znam šta su tamo govorili, ali verujem da nije promakla činjenica da je nekadašnji državni sistem finansirao filmove protiv sebe samog. Paradoksalno, ali tačno.
Opsirnije
