Vanja Kovačević - Sreća prati hrabre
Vanja Kovačević, diplomirana montažerka, predstavila se beogradskoj publici svojim prvim dugometražnim dokumentarnim filmom „Zvezda je rođena“. Film o snovima, željama i volji da se oni ostvare. Film o muzici, o ritmu ali, pre svega, o ratu protiv samog sebe i pobedi. Za kratko vremeostvarenje je pokupio dve nagrade, za najbolju montažu na „Martovskom“ festivalu i za najboji dokumentarni film u regionalnoj selekciji na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma „Beldocs 2010“.
Zoran Gajin: Interesuje me kako si odlučila da se baviš tako rizičnim i stresnim zanimanjem, kao što je rad na filmu? Da li si možda imala uzore u nekoj rediteljki/montažerki?
Vanja Kovačević: Pa, da! (smeh). Ja jesam diplomirani filmski montažer, ali se u poslednje vreme podjednako bavim i režijom i montažom. U stvari, htela sam da budem „filmmaker”, pa se rodila potreba da u nekom trenutku snimim film.
Montažerski uzor je Žil Bilkok (Jill Bilcock), žena koja montira filmove Baza Lurmana (Baz Luhrmann). Inače, nisam pristalica mnogo „seče“ u filmu, ali ona uspeva da barata sa tako kratkim kadrovima, a da se oni s druge strane u toj skromnoj dužini i dalje jako dobro percipiraju. Ako me pitaš ko su mi rediteljski uzori... To uglavnom imaju svi ljudi koji se bave bilo kojim poslom na filmu. Kada sam bila mlađa i kada sam upisivala fakultet mnogo sam volela Francuze: Trifoa, Godara, a možda najviše Luia Mala ( Louis Malle) i njegov film „ Lift za gubilište“ (Ascenseur pour l'échafaud ) koji je meni apsolutno remek-delo. Antonionijev film „Blow up“ mi je na listi večitih omiljenih. Ali pošto me pre svega muzika zanima, veliki sam poštovalac rada i dela Džulijana Templa, koji je radio filmove o Pistolsima. Volim kako se Kameron Krou bavi muzikom u svojim filmovima, a za ovaj projekat inspiracija mi je bio film „24 hour party people“ Majkla Vinterbotoma, iako ni jedan njegov drugi film ne volim, pa se pitam kako je uopšte uspeo da napravi ovaj. (smeh).
Z. Gajin: Da li si zadovoljna znanjem koje si dobili na Fakultetu? Danas čujemo da se mnogi više ne odličuju da upišu ovaj fakultet iz dobro poznatih razloga? Kako ti komentarišeš te glasine? Kakva su tvoja iskustva, koliko si tamo naučila i koliko je to moglo bolje?
V. Kovačević: Imala sam malo specifičnu situaciju jer sam upisala fakultet sa dosta godina (23),a pre toga sam studirala Srpski jezik i knjževnost i radila sam dugo na B92. Došla sam dosta dobro potkovana, imala sam veliko teorijsko znanje, tako da je meni fakultet bio potreban više u smislu da se afirmišem u toj profesiji. Ipak, ne mogu da kažem da tamo ništa nisam naučila.
Sa druge strene, Fakultet dramskih umetnosti ima veliku manu, a to je da je dosta zastareo što u tehnološkom, što u programskom smislu, pa se dešava da neki profesori imaju mnogo manje praktičnog znanja nego studenti. Taj program nije prilagođen ovome što se danas događa u vizuelnim medijima, a ne samo na filmu. Maltene svake nedelje ima novi video format, a ti na fakultetu radiš na nekom predratnom. Kada sam ja bila student, imali smo samo jedan računar koji je imao premijer (Adobijev program za montažu ), dok smo fajnalkat (Eplov program za montažu) imali na četvrtoj godini, ja sam uveliko radila serije u tom programu, zarađivala, tako da mi je to malo smešno. Mada, generalno, nije loše imati akademsko znanje, učiš ti i druge predmete na fakultetu, malo se obrazuješ, jer kada si profesionalac dobro je poznavati oblast u kojoj radiš.
Opsirnije
