Dune (David Lynch, 1984)
rezija..........David Lynch
scenario..........David Lynch
po romanu Frenka Herberta
muzika..........Toto
..........Brian Eno
fotografija..........Freddie Francis
uloge:
Kyle MacLachlan..........Paul Atreides
Francesca Annis..........Lady Jessica
José Ferrer..........Padishah Shaddam IV
Kenneth McMillan..........Baron Vladimir Harkonnen
Jürgen Prochnow..........Duke Leto Atreides
Sean Young ..........Chani
Everett McGill..........Stilgar
Sting..........Feyd Rautha
Patrick Stewart..........Gurney Halleck
Max von Sydow..........Doctor Kynes
Serijal "Dina" je Frenku Herbertu (autoru 9 knjiga originalnog serijala) doneo mesto u "kuci slavnih" i epitet jednog od 10 najboljih pisaca fantastike svih vremena. Nije ni cudo sto se za ekranizacijom istog "tragalo" gotovo od objavljivanja prvog romana, "Dine". Nekoliko velikih imena je proslo kroz usi javnosti na tu temu, ipak, posto je cuveni producent Dino de Laurentis preuzeo komandu nad projektom, pocetkom 80ih, pred snimanje, projekt je ponudjen Davidu Lynchu (i ne samo po mom misljenju), prilicno kontraverznom i hermeticnom americkom autoru. Sta se dalje zbivalo, sada je istorija, no cinejnica da je sam film
Dina dobio nekoliko realizacija i "cut"ova (neke je sam Lynch cak i odbio da potpise), da je bilo nogo ljutnje i da do danasnjeg dana ovo ostaje jedno od najkontraverznijih dela sci-fi, bilo zbog samog univerzuma u kojem se odigrava, bilo zbog same price, a bilo zbog okolnosti oko nje...
Posle pobede nad masinama, ljudi kontrolisu citav poznati univerzum. AI je potpuno zabranjena, a u godini 10 000 i nekoj, iako je tehnicki covek na izuzetno visokim granama, ono sto vlada njegovim drustvenim sistemom su feudalizam, legende i prorocanstva. Ponajvise zahvaljujuci dve veoma mocne grupacije, koje iz senke (uz plemicje porodice, koje su u prvom redu) kontrolisu sve: Bene Gesserit, mocni zenski mentati, koje osecaju i citaju mnogo stvari gotovo telepatski i vekovima ucestvuju u "rasplodnom" rasporedu najvecih i najsposobnijih ljudskih kuca i Gilda, koja se bavi cistom matematikom i koju sacinjavaju navigatori, koji uz pomoc "zacina" (Melanza, ako vam je tako draze) savijaju svemir i tako bitno skracuju svemirska putovanja. Svako u ovoj igri ima neki interes. U centru svih tih prica nalazi se (potpuno nevoljno, ali spreman za izazove) mladi Pol Atreid, naslednik vojvode Leta, jednog od najjacih plemica svemira. U godini 10192, posle gotovo 200 godina vladavine padisaha Sadama, na obzorju se nazire neko novo Sunce. Ono stidljivo izgreva na Arakisu, jedinoj planeti u svemiru na kojoj se moze naci zacin "Melanz", koji je centar svega u poznatom univerzumu i oko koga se sve vrti...
Prilicno je tesko izneti jednu jako komplikovanu temu, kao sto je to Herbertova "Dina". Najbolji dokaz za to je upravo ovaj film, jednog maga kao sto je David Lynch, koji je dugo godina smatran za potpuni fijasko. Da se raspravljati o razlozima za to. Svakako, ne napomenuti da je u pitanju ogromna nepravda bilo bi neukusno. I to ne samo zato sto je Lynchu oduzeta mogucnost da uradi tzv. final cut i napravi film onakvim kakvim ga je zeleo napraviti. Autor o kojem govorimo oduvek donosi pomalo ekscentricne radove, prilicno hermeticne i repulsivne vecini publike. To ga ne sprecava da u koferu licne umetnosti ima pohranjene neke od najvecih filmova americkog kontinenta, koji su odavno dobile kultni status (a tu spada i
Dina, doduse posle mnogo kontravrzi i iz instance od par decenija). Po mom misljenju, boljeg autora za ekranizaciju ona nije mogla dobiti od Lyncha. To je ono sto bi ljudi nazvali "prirodnom hemijom" (neki igrom staklenih perli), neke stvari prosto stimaju jedna uz drugu. Obratimo li paznju na samu fabulu (po romanu), moze se reci da dosta stvari nedostaje, da su izmenjene, u potpuno drugacijoj funkciji od prvobitnih. Zavisi kako zelite da gledate bilo koji film. No, ako ste dovoljno otvoreni, brzo se da uvideti da je to za celovitost samog filma irelevantno. On ima svoj duh i bez poklapanja, svoj puls, koji je prilicno je nesinusan (da upotrebim jedan medicinski ili matematicki izraz), neuocljiv na prvu loptu i slican samoj pustinji i opasnostima sa kojim se nose junaci u ovoj prici.
Zapravo, tek sada mogu da kazem ponesto i o samom filmu. Obzirom za vreme u koje je sniman, prva stvar koja se namece su graficka i vizuelna resenja. Art direktor je napravio odlican posao.
Dina ima identitet kakav nije dotad vidjen na temu mizanscena i to umnogome utice na atmosferu, koja je jedanko jeziva kao u, recimo,
Twin Peaksu (istog autora). U kombinaciji sa muzikom, ona je odlican bazis na kojem se moze izgraditi kultnost nekog ostvarenja. Potpis autora lako se uocava u gotovo kamernoj postavci scena (sto je, obzirom za stivo o kojem govorimo, neverovatan poduhvat i uspeh), dajuci filmu jos jednu autenticnost (kao da je u pitanju klasicno pozoriste, a govorimo o sci-fi ostvarenju). Takodje, ne izdvojiti autenticnost i kvalitet pojedinih (scena) bilo bi jako nepravedno. Kapljica koja pada u vodu je samo najocigledniji primer. Dakle, Lynch je reziju radio u potpunosti po (umetnickoj) savesti, maksimalno. Na zalost, ovo nije, strogo uzev, dobra stvar: dijalozi su stoga cesto jako konfuzni, nejasnih poruka i nerazumljivih tendencija, sa slabim linearnim protokom same radnje, uz nemogucnost glumcima da iskazu svoje kvalitete (od sve ustogljenosti kojom ovo delo puca). Pogotovu ako neke verzije treba gledati i 3 sata. A to nije polje delovanja jednog sci-fi filma (pa makar se radilo i o delu Frenka Herberta) na gledaoca.
Mada uz mnogo truda, o filmu je moguce izgraditi sostveno misljenje, neke utiske, osecaj. Po meni, ovo je verovatno jedna od najmracnijih vizija buducnosti koju sam odgledao na filmskom platnu. Mozda zbog nepristupacnosti samih likova, mozda zbog okolnosti u kojima se sve odvija. Kad bih ovaj film uporedio sa
Blade Runnerom (a zna se u kakvoj distopijskoj atmosferi je on pravljen), ovaj drugi je livada puna maslacaka, kad je licni osecaj u pitanju. Zameram filmu i cinjenicu da se uopste nije dotakao ekologije, koju je Herbert smatrao esencijom svog dela. Stoga, za kraj da spomenem, utisak nije takav da se da svesti u jednu recenicu, iako film nije ni simbolican ni metaforican. O njemu se ne moze reci da je o ljubavi, o dobroti, o necemu trecem. Tezak je za kategorizaciju i stoga veoma odbijajuc vecini koja voli da se uhvati za "nesto" (sto god vec to bilo). Recicu samo da je jedinstveno iskustvo i da ga zbog toga smatram vrednim truda i 3 sata sedenja pred ekranom...
