Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav-Bata Petrović
06/05/2012
Prvi dugometražni dokumentarni film Branka Radakovića „Bilo jednom u Paraćinu“ biće premijerno prikazan sutra u Dvorani kulturnog centra u Beogradu sa početkom u 17 časova u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs.
Nakon projekcije publici će se obratiti i sam reditelj, a moderator razgovora je reditelj Darko Lungulov.
O Branku Radakoviću, multimedijalnom umetniku i profesoru umetnosti u Baču (inače rodom iz Paraćina), šira publika malo zna. Ali to ne znači da se ovaj mladi umetnik uskoro neće nametnuti kao jedan od naših vodećih filmskih dokumentarista. Možda već tokom predstojećeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma „Beldoks”, na kome će u zvaničnoj konkurenciji biti prikazan i njegov film „Bilo jednom u Paraćinu”. Ovaj film je alibi i potpisniku ovih redova za ovako smele tvrdnje.
U svojoj osnovnoj ravni (istoričarskoj) film se bavi paraćinskom rock-scenom poslednjih trideset godina. Iako se ne bavi vremenom pre 1980, treba reći da ova godina nije početak paraćinske rock-scene, već da ona ima mnogo dužu istoriju. Stariji od Branka Radakovića i te kako pamte grupe sa kraja 60-tih i iz sedamdesetih, kao što su, na primer, „Parakinova deca” ili „Tuch”. Ova napomena nije zamerka Radakovićevom filmu, već ilustracija kontinuiteta i doprinosa paraćinske rock-scene ukupnoj muzičkoj rock-kulturi Srbije.
Elem, u filmu se hronološki smenjuju zanimljive priče o nekadašnjim rock-gupama: „Fany-band” čiji je osnivač početkom 80-tih godina prošlog veka, bio jedan od naših izuzetnih rock-muzičara, Zoran Simić-Fany; zatim priča o underground-bandu „Mad-hous” Ivana Gajtovića-Gajte, pa o grupi „Argus” Branka Radakovića i prijatelja, punk-rock-grupi „Ž-Bunt”, koja je osnovana 2004. godine i, konačno, o trenutno aktuelnoj i živoj grupi najmlađe generacije „Bez panike molim”, koja, hteo to autor ili ne, demantuje naslov filma.
Uzgred, ispričana je i priča o pokušaju stvaranja jednog originalnog muzičkog festivala, koji je dva puta održan pod nazivom „Šlušaj najglasnije” da bi treći, i poslednji put, pod pritiskom lokalnih političkih moćnika, održan pod simboličnim nazivom „Puf”, što ipak nije značilo i konačno „puf” za paraćinsku rock-scenu.
Dakle, rocka nije „bilo nekad u Paraćinu”, nego rock permanentno živi u Paraćinu, prenoseći tu tešku štafetnu-palicu s generacije na generaciju, od kojih svaka donosi neke svoje novine i svoj senzibilitet, držeći korak sa svetskim zbivanjima.
Druga ravan ovog filma je autobiografska. Branko Radaković, kao autor filma i aktivni učesnik paraćinske rock-scene, govori o sebi i svom umetničkom sazrevanju, uticajima grupa „Fany-band” i „Mad-hous”, mukama kroz koje mora da prođe jedan mlad muzičar da bi formirao i održao muzičku grupu, te o svojim svesnim i nesvesnim, voljnim i nevoljnim muzičkim transformacijama.
U trećoj ravni, možda najznačajnijoj, iako najskrivenijoj, Branko Radaković se bavi sociološkim i kulturološkim pitanjima: bavi se kulturnim i duhovnim položajem provincije u kontekstu šire kulturne politike. Odavno je poznato da se u Srbiji malo vodi računa o kulturnim i duhovnim potrebama provincijskih gradova, te da se sve što se ima ulaže prvenstveno u beogradsku, bolje rečeno, terazijsku kulturu.
Da ovo ne bi ličilo na uključenje u predizbornu propagandu Dinkićevih „Ujedinjenih regiona”, potpisnik ovog teksta dozvoljava sebi da citira deo svog teksta „O problemima srpske kulture”, koji je napisan pre tri godine. Citat: „U poslednje vreme naši ministri kulture i drugi važni činovnici iz kulture, veoma često ističu priču o potrebi za kulturnom decentralizacijom. Međutim, ima se utisak da su to samo demagoške fraze i da se veoma malo radi na tome – ili, pak, veoma pogrešno. Pitanje decentralizacije i demetropolizacije kulture jeste veliki imperativ pred onima koji se zvanično bave našom kulturnom politikom. Ali, ta decentralizacija i demetropolizacija ne može da bude ono što trenutno proklamuje Ministarstvo za kulturu, a to je, ’izdvajanje sredstava za kruženje (uglavnom promašenih) beogradskih kulturnih proizvoda, po unutrašnjosti zemlje’, već izdvajanje sredstava za stimulaciju i stvaranje autentične kulture u lokalnim centrima širom zemlje. (Podrazumeva se da bi na tu ’stimulaciju’ i lokalni izvori bili obavezni da ulažu u svoje projekte). Ovako, opet se ulaže u beogradske institucije kulture, a unutrašnjost se održava u provincijalnom položaju, tj. stanju pasivnog potrošača beogradske kulturne i umetničke produkcije – nešto nalik nekadašnjem, socijalističkom ’Selu u pohode’. To, jednostavno rečeno, nije decentralizacija i demetropolizacija kulture!“
Utisak je da je ovaj problem bio podjednako aktuelan i pre trideset godina, kao i danas. Jer, upravo film Branka Radakovića pokazuje koliko je tim mladim ljudima bilo potrebno energije da, kao prvo, opstanu u svojoj sredini, a zatim da se o njima čuje nešto i šire. „Mediji su forsirali beogradske bendove“, kaže jedan od naratora u ovom filmu. I to je zaista tačno. Najbolji dokaz je da su, uvek kada nije bilo nameštaljki, na „Zaječarskoj gitarijadi“ pobeđivali provincijski bendovi.
Rock i punk, kao buntovniočki izrazi mladih, uvek su bili pokreti koji su na najdirektniji način izražavali nezadovoljstvo mladih generacija prema gerantološko-egoističnim strukturama, koje gospodare čitavim svetom. Paraćinska rock-pank scena, rekao bih, nije se uklapala samo u taj opšti mladalački bunt, već je ispuštala i očajnički krik („Slušaj to najglasnije“), kao vapaj za slobodom izražavanja i pravednijim položajem onih koji se javljaju iz provincije. Radakovićev film, upravo, na suptilan način, otvara i tu veoma osetljivu temu.
Što se tiče strukture Radakovićevog filma, on je napravljen u najboljoj tradiciji „montažnog dokumentarca“ u kome je uloga naratora poverena samim učesnicima događaja i njihovim svedočenjima, koja autor filma potvrđuje arhivskim materijalima kojima se mora verovati. Čestim ubacivanjem crno-belih fotografija, vhs-snimaka i veštačkih filmskih kracera, naročito u delovima koji govore o osamdesetim godinama, autor je maestralno dočarao duh prohujalih vremena i ukus arhivskog materijala, koji ne mogu da vas ostave ravnodušnim. Nostalgija za tim vremenima naročito će se buditi kod predstavnika onih generacija koje su ta vremena preživele, a film će, svakako, delovati inspirativno i stimulativno čak i na one koji su rođeni pre 15-20 godina.
Film Branka Radakovića, jednostavno rečeno, najviše pleni svojom merom u svakoj tematskoj celini, kao i filmskim ritmom koji je potpuno u saglasnosti i na linji ritma koji je propagirala muzika o kojoj govori.
Iako traje 103 minuta, ovaj dokumentarni film prohuji, baš isto kao što su prohujala i ta divna stara vremena – vremena rocka, punka, zanosa i mladalačkih ideala.
Jer, da završimo citatom samog autora, iz filma: „Od 2003, od ubistva Zorana Đinđića, pravog rocka u Srbiji više nema“.
Podeli na:
