Negde u popodnevnim časovima 24. januara zakazali smo intervju, sa režiserkom, Ninom Hedenius. O njoj smo znali taman toliko da nam privuče pažnju kao iskusna umetnica širokog opsega interesovanja čija se filmska preokupacija svodi na nešto izmenjeniji način od onog uobičajenog. Skoro sve to smo pokupili u kratkoj biografiji kraj opisa filma, u programu festivala „Sedam veličanstvenih” gde je stajalo da se bavi jako dugo filmskom umetnošću (već četiri decenije). Pored tog podatka koji u startu iziskuje poštovanje, stajalo je da se njeno interesovanje prostire od fotografije, književnosti, poezije, muzike... Kada je napunila 25 godina, napustila je studije slikarstva i otišla iz Stokholma 1968. godine u selo, u šume i prirodu. Čak i ta oskudna lična karta ukazivala je na jednu upornu umetničku dušu koja izrazito samosvesno sledi viziju.

Nakon toga smo je videli sa ostalim gostima festivala na konferenciji za novinare pre otvaranja festivala i bili smo privučeni njenom stamenom snagom kojom je zračila sa spokojnim glasom neke drevne biljke, kao stara maslina puna mudrosti. Morali smo sa njom da porazgovaramo i da osetimo izbliza energiju te bake koja nam dolazi iz snežnih daljina (Švedska).

Tada još uvek film nismo pogledali, ali to nam nije zasmetalo da govorimo o stanju i svetskoj kinematografiji, inspiraciji, umetnosti, ali i svetkom licemerju, ekonomiji, prirodi i životinjama. Umesto 20ak minuta, ostali smo nekih sat vremena (opet premalo!). Takva vrsta tanscendentalne kontemplacije se događa samo u prisustvu velikih duhova – padala su poređenja sa Pati Smit i Džarmušem. Zbog toga smo se odlučili da u celosti podelimo razgovor, nadajući se da ovaj audio zapis može da prenese bar delić te atmosfere koju smo imali u društvu Nine i njenog prijatelja, i saradnika (akter u njenom filmu koji smo na festivalu gledali „U ritmu prirode” – „The way of nature”), čuvara retkih retkih životnjskih vrsta, farmera i zaljubljenika u prirodu, Karla Gustava Hedlinga.