15. oktobar 2010.
Autor: Branko Radaković

Scenario: Scenario: Majkl Lander i Rajan O Roj
Fotografija: Filipe Ruselot
Muzika: Brajan Rajtcel
Montaza: Seli Menke i Džefri Verner
Glumci: Kilian Marfi, Elen Pejdž, Suzan Sarandon, Džoš Lukas, Grem Bekel, Bil Pulman
Trajanje: 90 min.

Zanimljiva ovogodišnja psihološka drama za glavnog junaka ima neobičnog transvestita Džona Skilpa (John Skillpa) koji živi naizgled sasvim normalno, čak i previše skromno i povučeno u gradiću Pikok koji ne broji više od 800 stanovnika. Doduše, Džon izgleda i neprilagođeno ali niko od meštana ne može ni da posumnja da se iza jednog stidljivog mladog čoveka krije podvojena ličnost i da u njemu vode žestoku bitku ekstremne suprotnosti.

Uvodni kadrovi nam ne daju nadu da je film inovativan i dinamičan jer u početnim sekvencama Džon skida sa sebe periku i žensko odelo, te se priprema za posao u banci u kojoj radi, a tamo ga svi uvažavaju kao vrednog i odanog radnika. Sve to za gledaoca i nije tako preterano zanimljivo jer filmovi o transvestitima ne moraju uvek biti interesantni ali „Pikok“ postaje ubrzo veoma primamljiv kada u jednom momentu Džona u sred bela dana odevenog i maskiranog u ženu zadesi nezgoda. Dok prostie veš odjednom se neočekivano sruši deo voza u njegovo dvorište, pošto se pruga nalazi u neposrednoj blizini njegovog imanja. Džon će ostati nepovređen ali će kada se osvesti shvatiti da su mnogobrojni ljudi iz tog mesta zabrinuti za njega i da misle da je on zapravo Džonova žena, što je i logično jer su ga zatekli obučenog u ženu, a niko ne zna da je transvestit.

Iz korena se situacija menja. Film postaje veoma zanimljiv i do poslednjeg trenutka znatiželjni smo da saznamo kako će se dalje razvijati situacija. I najskeptičniji kritičar bi trebao postati zainteresovan jer „Pikok“ jedino može biti dosadan ljudima bez ukusa.

Od tog trenutka autor filma je mogao da se poigrava do mile volje jer je osnovu filma postavio na pravim temeljima, te je od „Pikoka“ mogao da stvori i odličnu komediju, a da je krenuo i u bilo kom pravcu nekog drugog žanra sigurno bi pogodio u samu srž domena koji određeni žanr zahteva. Ipak, „Pikok“ je do kraja nastavio hrabro da priča o psihološkoj borbi, bez humora i patetike.

Džon postaje lokalna medijska zvezda, naravno, ne zbog svoje nastranosti jer su svi ubeđeni da sada ima ženu, već zbog činjenice da je deo voza uleteo u njegovo dvorište, te Konor Blek (Connor Black) politički savetnik senatora Džeksona Vajata (Jacksom Wyatt), Feni Kril (Fanny Crill) žena vlasnika banke Reja Krila (Ray Crill) koji je i Džonov gazda a ujedno i gradonačelnik Pikoka već tri mandata, žele da u njegovom dvorištu organizuju politički miting.

Inače, za meštane Džonova žena se zove Ema (Emma) i ona deluje prilično smireno i komunikativno za sagovornike, dok Džon biva sve negativniji prema okolini. Ema je raspoložena za miting i uspostavlja odličan kontakt sa Feni, dok Džon želi da voz bude ulkonjen što pre i žestoko se opire organizaciji mitinga.

To zapravo pokazuje da Džon vodi žestoku bitku sa samim sobom, sa onom stranom koja mu je podarila majka priroda ali u kojoj se on ne oseća lagodno i koja je na žalost destruktivna, a ta destruktivna strana nastala je kao posledica trauma za koje ćemo saznati kasnije u toku filma i sa onom drugom stranom ličnosti koju je izgradio i u kojoj se oseća bolje, te zbog toga preko nje širi pozitivnu energiju.

Uskoro se pojavljuje i mlada žena sa dvogodišnjim detetom koja traži novčanu pomoć od Džona i ispostavlja se da je ta žena koja se zove Megi (Maggie) majka njegovog sina, a to dvogodišnje dete po imenu Džejk (Jake) Džonov sin koji je začet pre tri godine kada je još uvek bila živa Džonova majka. Ona je verovatno zabrinuta za Džonov seksualni život a poznavajući verovatno i njegove nastrane sklonosti pokušala da taj problem reši tako što će dovesti Megi u kuću i naterati ih nasilno na seksualni čin. Tada je i začet Džejk, ni kriv, ni dužan na jedan neprirodan način jer Džon nije želeo da spava sa Megi, a Megi je bila prisiljena na seks jer se uplašila Džonove majke koja je sve vreme sa njima bila u istoj sobi i posmatrala ih.

Megi je kasnije dobijala čekove od Džonove majke a da Džon za to nije znao, kao što nije znao ni da ima sina. Pošto je Džonova majka preminula pre godinu dana, Megi je prestala da dobija čekove. Džon na saznanja o sinu i čekovima u početku deluje nezainteresovano, dok Ema postaje veoma prisna sa Megi i Džejkom.

Zanimljivo je da u jednom od razgovora sa Megi ističe kako Džon ne razume značaj porodice, što pokazuje da Ema jednostavno nema lepo mišljenje o Džonu, a to je još jedan dokaz da se najbolje oseća kao žensko i da to što pronalazi njegove negativne strane je zapravo još jedan javno potencijalni obračun sa svojom drugom stranom i izduvni ventil kroz koji se prazni i oslobađa se stresova. Tako zapravo pobeđuje svoju negativnu stranu i na trenutak bitka prestaje ali se nastavlja kada je Džon sam. Ta bitka postaje sve jača i ozbiljnija i Džon više ne može da živi ni u jednom trenutku kao muškarac. Pošto ga to do iznemoglosti sve više proganja i jede, odlučuje da Džona i zvanično ubije.

Kao Ema zavodi jednog muškarca i u hotelskoj sobi ga ubija a zatim telo spaljuje kako bi svi meštani poverovali da je Džon izgoreo u požaru i u tome uspeva. Džon tako postaje i zvanično mrtav.

Iako je najverovatnije imao jako puno problema sa svojom majkom koja se suprotstavljala njegovom stilu i to radila na pogrešan način, Džon je izgleda oduvek želeo da bude žensko i zbog toga je Ema između ostalog bila pozitivna, dok je Džon od kako je Ema postala zvanično ličnost, neko ko više nije samo Džonov izmaštani lik, već je i drugi ljudi uvažavaju, postajao sve negativniji.

Sve što je Ema bila prihvaćenija, Džon je sve više tonuo i na kraju je pobedila pozitivna strana. Ema je ubila Džonov lik, ubijajući drugog čoveka i na taj način se psihički oslobodila svoje negativne strane, onog dela ličnosti koji Džon izgleda nikada nije želeo. Do trenutka kada u njegovo dvorište nije uleteo deo voza, Džon se osećao kao žensko, uživao je u tomeali okolnosti su bile takve da se nikada nije mogao ostvariti u spoljašnjem svetu kao žensko. Voz je zapravo bio spasenje iako to gledaocu nije na početku tako izgledalo. Činilo se kao da će Džon tada upasti u ozbiljne probleme ali Džon je situaciju inteligentno preokrenuo u svoju korist. Mogao je od tada javno da nosi žensko odelo i ponaša se kao žena a da ga svi uvažavaju uz to. On je i dalje muško koje se oseća kao žena, što znači da mu je nedostajala samo potvrda okoline koja bi da zna pravu istinu bila u najmanju ruku zgrožena. Ovako su svi zadovoljni. Izgleda najviše Pikok.

Pored toga što je ovaj film iritantan i perverzan za nečiji ukus, on daje i ozbiljnu psihološku analizu jednog transvestita ali ne samo to, već i opštu analizu podvojene ličnosti.

Film je komercijalan ali i odlično i kvalitetno umetničko delo pored toga, a danas se tako nešto veoma retko sreće u megalomanskoj svetskoj filmskoj industriji, pošto se uglavnom prave ili samo previše brutalni filmovi bez poruke i smisla ili umetnički filmovi gde ni autor ne zna šta je hteo da kaže. Kod Pikoka imamo odličan spoj umetnosti i komercijale. Zbog toga izgleda „Pikok“ nije tako medijski eksponiran ali to nije ni važno. Prava publika će shvatiti vrednost dela, a šira publika će se zainteresovati zbog transvestita koji je sticajem okolnosti dospeo u neke neobično komplikovane situacije.

Postojeći komentari | Pošalji komentar