21. oktobar 2010.
Autor: Radiša Cvetković

Režija: Ivona Juka - Hrvatska priča
Ana Marija Rosi - Srpska priča
Ines Tanović - Bosanskohercegovačka priča
Marija Džidževa - Makedonska priča
Hanna Antonina Wojcik-Slak - Slovenska priča
Goran Bogdan, Nera Stipčević, Nataša Ninković, Sergej Trifunović, Feđa Stukan, Nina Violić, Iva Zendelska, Slavisha Kajevski, Lucija Šerbedžija, Marko Mandić
Trajanje: 114min.

Pre par dana je na novinarskoj projekciji u bioskopu „Koloseju” (TC Ušće, Beograd) prikazan film „Neke druge priče” koji je po meni, za sada, najveći domaći promašaj za ovu godinu.

Omnibus projekat Nenada Dukića (jedan od producenata i tvorac ideje) tonuo je svakom sledećom scenom u neke zapravo stare i izanđale priče davno prežvakane, toliko da se njihova filmska ambicija potpuno zamrzla u kreativnoj nemaštini. Ipak, po njegovim rečima, one „odražavaju senzibilitet nove generacije, njihove dileme, sumnje, nade, odnos prema aktuelnim problemima s kojima se mladi ljudi suočavaju u svojim sredinama danas.“ To nije pravo stanje stvari, nego reči onoga ko pokušava da na neslavan, ali dosta popularan način odbrani još jednu dosadnu socijalnu dramu iz pet delova koje su sve odreda imale „tematsku nit” trudnoću, materinstvo... A koliko je ta tema bila apstraktna za režiserke (glavni junaci i autori filma su žene - to je jedini kuriozitet) jasno je bilo nakon prva tri minuta svakog od filmova koji su vrlo brzo odavali kohezivnost i solidarnost u nezajažljivoj političkoj korektnosti i u odusustvu zanatske umešnosti. Rezulatat je prozaična regresivna metamorfoza načinjena od iskustva nedovoljno filmski stasalih autorki.

Svakako, valja pomenuti da se radi o mladim autorkama, debitantkinjama (njih 4/5), no to ne umanjuje izveštačenost u pristupu i odlučnost da se rasvetle životni lomovi i tragedije žena na posve nemušt način. Na primer, film iz Hrvatske je pokazao kako gluma ume da bude obezdušena uz dobru volju da se dočara jedna, na žalost, već odavno prevaziđena filmska adaptacija truleži bogataških porodica.

Drugi film po redu (delo Ane Marie Rosi - Srbija) je probao da citirajuci „Lepa sela, lepo gore” istraži da li zločin rađa, opravdava ili proističe iz zločina. I pored solidnih karaktera koje su pokrenuli Sergej Trifunović i Nataša Ninković, nije se stiglo daleko. Makedonski film spaja traljavu glumu i bezidejnost, a bosanskohercegovačkog se ne sećam do kraja.

Uopšte uzev, generalni utisak je da se režija, montaža ili bilo kakav individualni pečat u svih pet filmova stopio i ostao u drugom planu pred zahtevima produkcije da svaki segment liči jedan na drugi. Dizajn zvuka je posebno doprineo tome. Načisto je obezličio duhovnu konstituciju filma: plastičan je, destilovan, a takav postupak kao intervencija radi umetničkog efekta ovde potpuno gubi smisao. Deluje kao da je film izvučen iz arhive Muzeja kinoteke i pokazan kao još jedno svedočanstvo prosečnog dometa koje smo odavno zaboravili.

Ono što je pomalo štrčalo iz učmale jednoobraznosti je delo Hane Slak iz Slovenije koje za glavnu junakinju (Lucija Šerbedžija) ima časnu sestru. Ona na neobičan način ostaje u drugom stanju i biva primorana da napusti samostan i nađe posao. Po zahtevu države koja ima ozbiljnih problema sa padom nataliteta, dolazi do voljenog na sudbinski način.

Jedino bi se tu mogla naći izesna osobenost, ali tamo daleko je Slovenija… Uvek su njihove tvorevine bile kao iz nekog drugog konteksta, pa je slično i ovde potvrđeno. Konačno se osetila nešto stilizovanija i (estetski) promišljenija kritika društva i stvarnosti. Sve ostalo je bilo vredno pomena samo zbog šansi koje su ukazane beziskusnim režiserkama koje su, po svemu sudeći, ostale uskraćene za savlađivanje prakse pred unapred izgrađenom idejom da film mora skladno i poslušno delovati za selekcije određenih festivala i fondova za finansiranje. To umnogome zauzdava umetnički potencijal (ako ga ima), pa verujem da će pravo lice Ane Marie Rosi, Ivone Juka iz Hrvatske, Ines Tanović iz BiH, Marije Džidževe iz Makedonije, pa i Hane Slak iz Slovenije, možda tek biti rasvetljeno u nekom od budućih dela.

Pet godina, koliko je trajao rad na ovom projektu je ipak predugo za ovakav finalni proizvod koji neće uspeti da na pravi način promoviše neke nove nade i otkrije ih u pravom svetlu, ali ko zna...

Ipak, u jednom sam bez kompromisa – ovo je dovoljno loš omnibus. Dovoljno da ne dužim dalje u naporu da opišem nezadovoljštinu koja me je oblivala u mraku bioskopa. Previše prazan i prevaziđen film u svakom smislu, na koji je otišlo previše vremena i novca. Uz svu dobru volju (da li i u to da sumnjam?), mislim da ne može naći publiku i da će prebrzo biti zaboravljen, ali o tome neka vreme svedoči, ja sam svoje rekao.






Postojeći komentari | Pošalji komentar