27. maj 2009.
Autor: Radiša Cvetković

Režija: Jovan B. Todorović
Scenario: Jovan B. Todorović, Bogdan Petković
Uloge: Milutin Milošević, Marko Živić, Radoslav Milenković, Nada Macanković, Boris Komnenić

Dok smo i dalje u velikom iščekivanju da se srpska kinematografija probudi iz delirijumskog dremeža i definiše se estetski koliko je to moguće usled silne razrokosti ideja i tendencija ovdašnje vladajuće filmske produkcije, za ovu godinu se najavljuje talas novih tematski i suštinski bogatijih, jezgrovitijih ostvarenja, mahom mlađih autora, koji se optimistično bore za svoju publiku i potvrdu svog truda na kritički zahtevnijem nivou.

Jedan iz grupe novih neprekaljenih (čitaj neukalupljenih) autora je Jovan Todorović kome je ,,Beogradski fantom” diplomski rad i prvi dugometražni film. Tema filma je legenda glavnog grada Srbije i koja je bilo aktuelna davne 1979. godine dok je Broz bio na Kubi. Radi se o jedanom od lokalnih auto-manijaka koji je tih dana ,,pozajmio” beli porše i vozio ga po gradu eksponirajući se na skoro vulgaran način za tadašnju upravu.

Što se samog Vlade Vasiljevića tiče, kako se zvao Fantom bez maske, tj. poršea, oko njega se stvorio veo misterije i njegovi motivi za te bahate i prkosne vožne su postale deo nagađanja. Uloga Fantoma je tada shvaćena kao najtransparentniji pokazatelj narodne vlasti i njene reakcije i metode rešavanja problema kada stvari krenu nizbrdo. Ono što je bilo očigledno i nesporno je to da je njegovo ponašanje narušavalo poredak koji je bio na snazi i da se radilo o vrlo opasnoj raboti. Da stvar bude nepoželjnija, taj misteriozni noćni vozač je dobio veliku publiku i govorilo se o direktnom udaru na režim.

To je početna situacija od koje je krenuo J. Todorović želeći da prodje bez komentara i kritika iz svog ugla kroz te nepune dve nedelje koliko je trajala Fantomova predstava. Zato je odlučio da obezliči Fantoma i ostavi ga nemog „pod maskom“, bez očekivanih upuštanja u psihologiju, karakter ili prošlost junaka filma. Sve se svelo na dokumentarno prepričavanje događaja, pa su čak su i igrane sekvence uradjene tako nekako suzdržano, nestilizovano, što je mnogima zasmetalo, jer su se trudili da se poistovete sa protagonistom filma, što je potpuno legitimna stvar.

Dakle, gledaoci su sa velikim ambicijama čekali da vide junaka sa svim njegovim definicijama i pridevima koji se mogu poželeti: kako usamljen „jaše“ svoj porše i prkosi čeličnoj despotiji koja je ispod šarenila i solidarnosti imala malo drugačije lice i tome slično, a ipak su ostali bez potpune katarze i prave filmskog doživljaja, iako se radi o kvatitenom ostvarenju. Ali ko je zato kriv? Reklame, najave, posteri filma, sugerisali su da se radi o baš o takvoj vrsti fima, gde će u centru biti običan čovek koji se uzdiže na nivo univerzalnog heroja, uzor i nada potlačenim i nepravedno skrajnutim, i da će akcenat biti baš na njegovoj sudbini. Međitim, u filmu se od svega toga javlja samo ,,fantomska staloženost” Milutina Miloševića kome je dodeljena uloga Vlade Opela i koji je to sasvim solidno demostrirao. To njegovo hladno i šmekersko držanje je meni čak predstavljalo dobar kontrast napetim scenama vožnje, mada sam, istini za volju, par puta poželeo da nešto životnije uradi, ali valjda je u tome draž. Najpohvalniju glumu sigurno prikazuje Marko Živić u ulozi inspektora Fanđa koji je glavna nada vlastima da će ukrotiti neuhvatljivog. Njihove jurnjave po gradu su sasvim dobro uradjene, nista posebno atraktivno, ali se takođe ne dobija utisak malodušnog izbegavanja akcije i nadmudrivanja po ulicama. Te scene su vrlo dobro izmontirane i režirane, tako da su se eventualni nedostaci sveli na minimum.

Naravno, današnja bioskopska publika traži haotično prštanje po ulicama, vožnju na dva točka, subverzivno i životno lično prkošenje poretku koji strogo kažnjava alternativu (nesto blisko „Boni i Klajd“) i slično; ali film ne ide uopšte u tom pravcu mada je sve pomenuto nagoveštavano putem medija i pojačano sopstvenom gledalačkom, ljudskom željom, za velikom neizvesnosću i moralnom pobedom usamljenog borca koga narod voli, a vlast mrzi. Ovaj ,,Beogradski fantom” nema te karakteristike i najveća „mana“ ovog filma je što je uspeo da „nasamari i prevari“ gledaoca da očekuje dramatičnu i katarzičnu vizualizaciju kultnog događaja koji još uvek bubnji u ušima mnogih Beograđana, a dobija se jedno posve istorijsko viđenje cele afere sa ponekim izletom u dobru zabavu. Ali i uz tu falinku film može imati dobar odziv ne samo u zemlji nego i diljem bivšeg Istočnog bloka, jer su to sve bile, tih godina, jako slične stvarnosti gde su se vrlo strogo i primerno kažnjavali kritički ili ironični komentari političke uprave.

Autorov pogled na pomenuti događaj je dopreneo da film ostane samo kao uvod u potpunu igranu priču o Beogradskom fantomu za kojom su svi strepeli, i koja bi beskompromisno napravila hit i dovela do ruba nestvarnog sve što se događalo tih dana dok je beogradskim ulicama carovao Vlada Vasiljević.

Jovan je probao da u diplomskom projektu izbalansira dokumentarni i igrani deo i da tako očvrsne priču gde svedoci vremena i događaja spremaju svojim utiscima gledaoca na igrane sekvence, ali tako da one ne pretegnu svojim akcionim scenama i da se zbog toga uloga tih ljudi koji su učestvovali u celom spektaklu te 1979. godine ne bude ometajuća i suvišna.
Tako da uz sve gore navedeno, može se o ovom filmu reći da je delo koje ima preporuku i za prosečnog filmoljupca.