Svi idu u Holivud

08. januar 2011.
Izvor: Filmske radosti
Autor: Dinko Tucaković


HolivudDistrikt Los Anđelesa, Holivud, sasvim sigurno nije centar megalopolisa Zapadne obale SAD, ali sasvim izvesno je jedan od planetarnih centara. U Gradu anđela, Sveta šuma, ako se ovi anglosaksonski toponimi prevedu na engleski, naziva se još „Tinelseltown“, grad zvezdica i iluzija i njegov celokupan identitet vezan je filmsku istoriju i ne nužno sedmu umetnost, za vek postojanja, postala je globalno pozicionirana, više nego zemlje sa dužom istorijom i članstvom u Ujedinjenim nacijama. Našu lokalnu percepciju ne olakšava ni podatak da recentni i najveći blokbaster svih vremena „Avatar“ po zaradi nadmašuje godišnje ekonomske potencijale naše Srbijice, koja pretenduje da bude lider u regionu koji čini znamenit deo kontinenta u koji želimo da se integrišemo.

Pokušajmo tako da objasnimo ili bar da izlicitiramo faktografiju, mestašca na ivici pustinje, u kojem ni za Božoć ne pada sneg, koji nema čak ni lokalnu samoupravu van ceremonijalne i u kojem su jevrejski iseljenici iz Evrope prepoznali filmsku zemlju obećanu. Originalno u pustahiji, u kojoj je bilo mnogo kaktusa, bilo je i nekih bobica, po kojima je lingvističkim akrobacijama došlo do časnog imena Holivud, koji je od 1903. i zvanično deo Los Anđelesa. Prva snimanja na mestu koje je imalo preko 250 sunčanih dana, dakle malo potrebe za trošenjem stuje i paljenje velikih rasvetnih tela, desilo se 1903. Gradnja prvog filmskog studija počela je u avgustu 1909,a prvi holivudski film snimljen je 1911. godine. Film je, dovoljno zanimljivo, bio i ostao bez imena!!!

Prava istorija Holivuda počinje sa prvim američkim autentičnim žanrom, vesternom, u kojem originalno nije bilo mesta za žene, nego tek za kravare, odnosno kauboje i rođene Amerikance koje je Kolumbo krstio kao Indijance. Sa jedne strane tu je bilo mesta za vizionara kao Dejvida Vork Grifita (David Wark Griffith), kojeg mnogi smatraju Aristotelom filmskog jezika ali i dekadente kao Sesil DeMil (Cecil B.DeMille), koji će ponuditi viziju da je film veći od života, što će kasnije Lenjin definisati „opijumom masa“, a armija onih koji su plaćali tada najjeftinije ulaznice, kao hram nove religije, kinematografije. Francuski reditelj Bertrant Tavernije (Bertrand Tavernier) otišao je dalje i holivudskim filmovima pripisao ono značenje koje su bajke braće Grim imale za XIX vek. Do 1911. se u Los Anđelesu snimalo manje filmova nego u Njujorku, a od 1915. preuzima primat koji više nikada neće ispustiti.

Možda je ovo pravo mesto da se kaže da ako niste u Holivudu prvi susret sa njim će vas izvesno razočarati, jer filmska iluzija je pre bliža materiji snova, dok ćete u životu imati osećaj da se nalazite na snimanju konfuznog niskobudžetnog filma, gde one prave velike zveude ili nikada neće doći ili beže glavom bez obzira od gomile fanova i paparaca. Čak i čuveni sajt slova sa imenom naseobine koja dominiraju gradom, češće je u funkciji uspešnih samoubistava onih koji nisu ulovili sopstvenih petnaestak minuta slave, nego li idealna lokacija za turističke uspomene.

Ipak, od 1920, posle prvog velikog rata Holivud postaje dominantan centar američke i svetske filmske industrije i tada počinje njegovo „zlatno doba koje se uz sve krize i udarce, od velike ekonomske krize, Drugog svetskog rata, pojave televizije, novih medija, interneta, ove poslednje SEKE, jednostavno ne vidi kraj o čemu postoje realni parametri dokaza , koji lako demantuju ksenofobe, antiglobaliste i paranoike. A „Paramaunt“, „Vorner Bros“ ili „Dizni“ su postojani kao klisurine, pa makar u vlasničkoj stukturi ponekada dominaciju imaju Japanci ili Saudijci“. Oni pedantniji istoričari podelili bi periode na „nemu eru“, „zlanto doba“, „novi Holivud“ i „savremeno doba“. Jer, nije zlatno uvek sve ono što sija. Mnogi su skloni da tvrde da je Holivud novi Vavilon, gde su dominantni seksualni devijanti, narkomani ili toksikomani, politički lobisti ili starinskim rečnikom lopovi, kurve i pijandure, gde redosled nije u vrednosnom smislu.

Tradicionalni Holivud je bez svake sumnje neizbrisiv deo istorije XX veka, koji je uticao na umetnost na način da su i nobelovci kao Fokner ili Hemingvej postali scenaristi u fabrici snova, a da se jedan deo literane istorije naziva „filmski roman“, nisu zaobiđeni ni slikarstvo ni vizuelne umetnosti... Setite se nemačkih ekspresionista ili konstruktivista, odnosno individualnosti kao što su Dali ili Man Rej. Italijanski fašisti su u njemu prepoznali energiju za ispunjavanje sopstvenog ideološkog plana, a voleli su ga i uvažavali i diktatori kao Hitler ili Tito, pomenuti Lenjin, a Milošević tek nacionalnu televiziju što i danas puštamo. I čitavo to vreme Holivud je bio sinonim za film, a Čaplinovi brkovi inspiracija Adolfu, a Edvard Robinson Josipu Brozu. Apokrifna anegdota kaže da su Čeda i Lola (Tito i Ivan Ribar) razmišljali da osnove ilegalne borbe postave na način američke mafije.

Iako su najblistavije stranice istorije Holivuda pisali emigranti iz Evrope, on je za onu armiju nesrećnika koji su preko Okeana tražili Zemlju obećanu na ovom svetu, u isto vreme bio i inspiracija i uteha. Deo te armade bili su Srbi. Mladen Sekulović postao je Karl Malden, i predsednik Američke akademije za film, Piter Bogdanović je i pored bankrota i skandala upamćen kao jedan od stubova „novog Holivuda“, Zoran Perišić je Supermenu omogućio da leti, a Slavno Vorkapić je „opismenio“ neke od vodećih holivudskih reditelja, bar tako tvrdi Spilberg.

Holivud je ponekad umeo da propiše stoga pravila igre, pa su sa ekrana proterani poljupci i seks (Hejsov kodeks), uvedena i klasična ideološka cenzura u vreme ratnih sukoba ili u doba senatora Mekartija koji je vodio krstaški rat protiv komunističkih pošasti. To je za neke autore predstavljao izazov, a drugi su krenuli put Evrope da bi kao oni najveći Nikolas Rej ili Orson Vels završili...u Beogradu.




Druga strana