08. februar 2010.
Izvor: Filmske radosti | I.Ž.

Reditelj o kome se često govori kao Tarantinu korejskog filma, o čijim ostvarenjima punim krvi se raspravlja kako zbog psihološkog sadržaja, tako i zbog ultranasilne estetike, iznenađujuće smireno i trezveno govori. Kakva suprotnost, može se pomisliti, ako imamo u vidu da je protagonistu svog najpoznatijeg filma – „Oldboy“, naterao da pojede hobotnicu koja se još uvek migoljila.

„Želeo sam da se oseti živim,“ rekao je Park Chan – Wook sležući ramenima „a možete li zamisliti nešto življe od žive hobotnice?“

Vengeance trilogijom, Park je stvorio svoje ime i učinio Koreju važnom na filmskoj mapi. „Sympathy for Mr Vengeance“, „Sympathy For Lady Vengeance“ i gromoglasniji „Oldboy“, koji je 2004. osvojio Grand Pri u Kanu, postali su poznati po svojevrsnoj kombinaciji preteće, dezorjentisane mašte i krvave, inovativne pravde. Parkovo ostvarenje iz 2000., politički blokbaster - „Joint Security Area“, doživeo je ogroman uspeh u korejskim bioskopima, kao i njegov poslednji film iz 2006. „I'm A Cyborg But That's OK“, uvrnuta ljubavna priča smeštena u ludnici. Ovaj film podelio je verne fanove, ali dokazao je mnogostranost šok – faktora, za koji su mnogi govorili da je njegov jedini adut. Takve optužbe čuo je i ranije, ali za razliku od drugih reditelja koji se naroguše pri svakoj kritici, Parkov odgovor je krajnje skroman: „Verovatno bi mi ovakvi komentari smetali da posle „Oldboya“ i „Lady Vengeance“ nisam uspeo da snimim drugačiji film. Kada prvi put čujete Mocartovu muziku, čini vam se veoma živom, ali ako zađete malo dublje, čućete u pozadini tugu i patnju, a to je ono što ja želim: višeslojnost.”

„Mnogi ljudi smatraju da je nasilje u mojim filmovima surovo i da obuzima, ali oni misle da vide nešto što u stvari ne postoji. U Oldboyu nikada nećete videti odsecanje jezika, ali ljudi misle da su to videli. Setite se na primer Bornove trilogije, stotine ljudi biva ubijeno, ali to niko ne oseća i ne primećuje, zato što nije grafički predstavljeno. Ja pokušavam da izrazim bol i strah, strah koji se oseća neposredno pre nasilja i bol koji dolazi odmah posle. Publika me smatra okrutnim rediteljem uprkos činjenici da u mojim filmovima svega nekoliko ljudi umire. Pretpostavljam da su filmovi koje snimam nasilni, delimično i zato što u privatnom životu teško iskazujem bes. Uvek postoje trenuci u životu kada vas ljudi ponižavaju, a vi niste u stanju da stanete u svoju odbranu,“ objasnio je Park.

Park svoj pomalo „bezosećajan“ stav pripisuje uticaju roditelja - veoma obrazovanih demonstranata, i činjenici da je za vreme studija i sam postao borac protiv vojne diktature u Južnoj Koreji 1980-ih. Takođe, postoji i doza krivice, jer za razliku od mnogih disidenata, on nikada nije uhapšen i mučen zbog svojih uverenja. Njegov poslednji film, „Thirst“ (Žeđ) – vampirski triler delimično zasnovan na brutalnom romanu Emila Zole iz 1867. „Thérèse Raquin” – otkriva još jedan aspekt Parkovog vaspitanja: katoličanstvo.

Tehnički brilijantan, sa neverovatno preciznim detaljima, osvetljenjem i bojama, „Thirst“ je Parkov zabavni odgovor na ono što se događa kada se potiskivana katolička krivica oslobodi. Svetlosnim godinama udaljena od navale i prezasićenosti holivudskih filmova o vampirima, ovo ostvarenje istovremeno je komično, jezivo i užasavajuće.

„Katolicizam se u Koreji dosta drugačije prihvata i praktikuje nego u Evropi ili Americi,“objašnjava Park: „Budući da su u borbi protiv vojne diktature, oduvek bili u prvim redovima, korejski katolici razvili su veoma liberalne i otvorene osobine, kakve nema ni jedna religija. Takav utisak ja želim da ostavim. To je aktivna religija, i nije teret kao na Zapadu. Kada sam imao 16 godina, odlučio sam da više neću biti katolik, jer to nije bio moj izbor. Ali ne mislim da je loš izbor za druge.“

Sa sveštenikom preobraženim u vampira kao glavnim likom, čija se novootkrivena glad za krvlju može meriti samo njegovom grabljivom putenom (telesnom, fizičkom) željom, teško je poverovati da Park nije borac protiv crkve i vere. Ali on insistira da njegovi filmovi govore o razumnim moralnim izborima, u svetu koji on doživljava kao užasavajuću džunglu, a ne o neposlušnim vampirima - bivšim katolicima.

„Ovi likovi znaju šta rade, oni prave ljudske izbore. Sveštenik jedan izbor pravi na početku, i jedan na kraju, kao i devojka sa kojom započinje vezu. U tom smislu, sveštenik možda oseća krivicu kao vernik, koju potiskuje i kvari, prenoseći je na ljudsko iskustvo,“ smatra reditelj.

Šta je sa devojkom koja se iz potčinjene domaćice, u razmaku između dva orgazma, pretvara u masovnog ubicu željnog krvi? Park se nacerio: „ Mislim da je baš slatka! Naravno, ona nije anđeo, ali i pored bezbroj prilika da ubije svoju svekrvu, ona to ne čini. Neodoljiva je.“ Parkova blagost i čini se beskrajna sposobnost praštanja, kosi se sa jačinom vizija stomačnih povreda, i naklonosti prema otvaranju utroba u „Mr Vengeance“, odstranjivanju jezika u „Oldboyu“, čak i lizanju rana u „I'm A Cyborg“. Često govori da je u društvu zabrinjavajuće teško naći oduška za nakupljeni bes. Ako ne postoji ni nagoveštaj teškog detinjstva na vidiku, šta je njegov izvorni greh?

„Nisam nasilna osoba i ne mučim ljude, pretpostavljam da to dolazi iz umetnosti,“ tvrdi Park:„Oduvek sam voleo religiozne slike iz srednjeg veka, koje opisuju mučeništvo, pakao i raj. Sviđaju mi se takođe budističke slike o paklu i mučenju, dela nadrealista Maggrita i Dalija - atmosferu koju stvaraju na svojim platnima, ja pokušavam ponovo da stvorim u filmovima.“

„Thirst“ koristi višeslojnu dubinu, nakupljenu iz mnogobrojnih književnih uzora, kao što su Šekspir, Balzak, Sofokle, Zola, i naravno, veoma precizni Hičkok. Ali što se tiče Parkove opsesije prema osveti i pravdi, njegovo lično iskustvo može se sažeti u jedan određen, ljudski momenat.

„Malo pre pojavljivanja filma „Joint Security Area“, sreo sam prijatelja scenaristu. Pitao me je zašto nisam napisao nešto bolje, što će se studiju zapravo svideti. Zgrabio sam ga za koleno i rekao „Zašto ti ne brineš o sebi? Od toga dana nikada se više nismo videli. Iskoristio sam tu scenu u „Lady Vengeance: Miss Geum- ja upravo to pitanje postavlja gospodinu Jeon-u pre nego što ga ubije. To je kratka rečenica, ali veoma moćna,“ priseća se on.

U redu, to nije preterano šokantno za čoveka, koji je kao Emil Zola, „došao ovde da živi bučno“. Tako i jeste, kroz njegove filmove, katkad i zaglušujuće. Ipak, mora da postoji nešto drugo, nešto mračno, prljavo ili potpuno izopačeno iz prošlosti; nešto što nikome nije rekao. Park se nasmejao: „Nešto šokantno? Šta kažete na ovo: moja žena je bila, i ostaće, moja prva i jedina ljubav.“

Gospodin Vengeance (Osvetnik) je čovek posvećen jednoj ženi? To je neočekivan preokret.

Balkanima 2010.

Nov dom Kinoteke