Lame(n)tiranje

02. maj 2011.
Izvor: Filmske radosti | Politika
Autor: Stanko Crnobrnja

Pakleno ljut

Možda je upravo nekom nedužnom meraču TV gledanosti, prezaduženi stanovnik Vojvodine, možda čak i neki bezemljaš, u dugovima, razjareno rekao: „Pakleno sam ljut i ovo više neću da trpim!” Misleći na to da TV Vojvodina nije dovoljno gledana. Da nema dovoljno veliki rejting. I cap. Upravni odbor munjevito reaguje.

Pre nekoliko dana preminuo je poznati američki filmski režiser Sidni Lamet. Bio je režiser odličnih filmova „Serpiko”, „12 gnevnih ljudi”, „Pasje popodne” ali je, ipak, najviše poznat po režiji nezaboravnog, s četiri Oskara nagrađenog, filma „Mreža”. „Mreža” se pamti po liku televizijskog komentatora (igra ga Piter Finč – na slici), koji se pretvara u pobesnelog medijskog napadača na društvene nepravde, korupciju i dvoličnost vlasti i partijske politike. Legendarna rečenica, koju više puta izgovara u filmu a koja je postala sveprisutna, i u svakodnevnom životu miliona Amerikanaca, jeste: „Pakleno sam ljut i ovo više neću da trpim!” (I’m as mad as hell and I’m not going to take this anymore!)

Prisećanje na Sidnija Lameta, taj veliki film, i tu čuvenu rečenicu, podstaklo me je da zamislim šta je to, još, potrebno da nam se, svima, desi, pa da se neko, sasvim pouzdano TV lice, na nekom, domaćem mediju, recimo na nekoj od nacionalnih televizijskih mreža, pojavi, u takozvanom udarnom terminu, i da 150 puta, u nedelju dana, izgovori, pa i zaurla, tu čuvenu rečenicu: „Pakleno sam ljut i ovo više neću da trpim!”

Obaška sveprisutna nemaština i nazadovanje. Obaška tajkunski kapitalizam i sveopšta pljačka naroda. Obaška primitivna partijska „država” i „sistemska” korupcija.

Recimo da toga ima svuda, po trećem svetu, gde, očigledno, sasvim prirodno, pripadamo. I da su sve to posledice tranzicije. Iako, nikome nije jasno šta se, iz čega, pretvara, odnosno „tranzitira”, u šta? Ali, skoro sam siguran da ne postoji država, koja pretenduje da joj se glavni grad nazove evropskom prestonicom kulture a da, u istom tom gradu, i u istoj toj državi, godinama, čak i decenijama, ne rade bitne institucije kulture. Na primer Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Narodna biblioteka, bioskopska mreža, javni medijski servisi, jedino preduzeće za proizvodnju filmova, legati, izdavačke kuće, knjižare, i tako dalje, i tako dalje. Prilično obimna lista.

Ali, recimo da su sve te činjenice, zapravo, opšta mesta i da svako ko ih, danas, i ovde, povlači kao neke argumente za bilo kakvu priču o narodu, državi i kulturi, rizikuje da bude smešten među one, kao, dosadne ili, čak, neprikladne, one koje, najdirektnije i, onako, sa „kuka’, kao revolveraši u kaubojskim filmovima, dežurni političari, ili kako se to danas kaže „moćnici”, raspale pravo u lice rečenicom koja glasi: „Ne razumeš ti to. To su složene stvari.” Možda i nije moguće razumeti kako, i zašto, Narodni muzej ne radi skoro deset godina a da se nema pojma kada će da proradi. Jer, možda baš i proradi, onako, za inat, ali „strateški”, uoči nekih izbora, kada se grad plasira na užu listu kandidata za prestonicu kulture. Ali možda i ne proradi. Jer to su gradske stvari. A muzej je stvar republike. I tako do beskraja.

Ali, kako, tek, razumeti to da se i one stvari, koje rade, na prečac gase i, „dekretima”, ukidaju. Recimo, nedavna „čistka” rukovodilaca, ili kako se to danas kaže „čelnika”, javnog, medijskog sistema, Vojvodine. Upravni odbor ove javne institucije objasnio nam je da su ti isti „čelnici” dobro, čak vrlo dobro radili, pokrenuli program, napravili, kako se to kaže „pomake”, ali televizija im nije bila dovoljno gledana. A to, baš to, kaže upravni odbor, građani Vojvodine nisu zaslužili. Da im dobra televizija ne bude gledana. Uh, kakva uvredljivo otrcana fraza i, uh, kakav jeftin priziv na prava građana, priziv koji, tako oporo, miriše na plaćene medijske dželate i iznajmljene, partijske, „spin doktore”. Znači rejting je presudio. Famozni rejting.

Možda je upravo nekom nedužnom meraču TV gledanosti, prezaduženi stanovnik Vojvodine, možda čak i neki bezemljaš, u dugovima, razjareno rekao: „Pakleno sam ljut i ovo više neću da trpim!” Misleći na to da TV Vojvodina nije dovoljno gledana. Da nema dovoljno veliki rejting. I cap. Upravni odbor munjevito reaguje. Naravno, postavlja se i neizbežno pitanje: „Ko stoji iza svega ovoga?”

Pa naravno da stoji neka organizacija. I to ne organizacija koja se zove Upravni odbor TV Vojvodina. I naravno da iza toga stoji neki pojedinac, i to „moćnik” koji je nekom, pored sebe, ili ispod sebe, odsečno rekao: „Pakleno sam ljut i ovo više neću da trpim!” Misleći na tako slabu gledanost dobro skrojene televizije. I, naravno, rešenje je, odmah, nađeno. Bolje nikakva televizija, koja nije gledana, nego dobra televizija, koja nije gledana. Bolje da građani Vojvodine, i Srbije, koji preko brojila, plaćaju nešto što i ne znaju da plaćaju, nego da plaćaju za dobru stvar koju i ne gledaju. Jer, mogli bi da počnu da gledaju. A onda bi videli program na svim jezicima koji žive i rade u Vojvodini, program koji rade, i vode, mladi, obrazovani, lepo vaspitani ljudi. Videli bi retko dobru satiru na televiziji. Nešto što ne mogu da vide ni na jednoj drugoj. I videli bi televiziju koja je deo jedne velike, međunarodne medijske organizacije, jedne velike mreže koja se zove „Dunavska medijska mreža”. Mreža u kojoj, zajedno, rade brojne evropske države, od Rumunije do Nemačke, i od Slovenije do Makedonije.

Biće da je mreža i presudila. A ne famozni rejting. Živimo, kažu, upravo u vremenu koje se obeležava kao „mrežno vreme”. Telefonske, bežične i žičane mreže, televizijske, zemaljske, kablovske i satelitske mreže. Internet kao oličenje svetske, interaktivne komunikacijske, mreže. „Fejsbuk” kao manifestacija masovne, globalne, digitalne, virtuelne, društvene mreže. Na kojoj, svaki dan, hiljade ljudi, onako iz sveg glasa, saopšte svetu upravo tu čuvenu rečenicu: „Pakleno sam ljut i ovo više neću da trpim!” Reakcije su trenutne, često i masovne. I svuda su oko nas. I biće ih sve više, i više. Ali, sasvim je sigurno da će nam „moćnici”, uvek ozbiljnim glasom, ali „revolveraški”, do poslednjeg momenta, direktno u lice, na sve to govoriti: „Ne razumete vi to. To su složene stvari.”
Podeli sa prijateljima

Postojeći komentari | Pošalji komentar