23. februar 2010.
Izvor: Filmske radost | Novosti

U oviru pratećeg programa 38. Festa, predstavljena je publikacija „Rediteljke jugoistočne Evrope”, nastala po istoimenom okruglom stolu na prošlogodišnjem festivalu. Izdavač je Direkcija Festa, a inicijator reditelj Slobodan Šijan, koji je na ovaj način skrenuo pažnju na film u regionu jugoistočne Evrope, a prva tema bila je posvećena filmskim autorkama i njihovim poetikama.

Prema rečima Šijana, žena rediteljki je u regionu sve više, rade značajne filmove i dobijaju značajne nagrade (Jasmila Žbanić, Teona Mitevska, Aida Begić, Jesim Ustaoglu, Mirjana Vukomanović, Hana Slak, Edita Sekiri, Marija Perović, Ibolja Fekete...), dok ih u Srbiji gotovo nema.

Jedna od retkih kod nas koja trenutno snima jeste Maja Uzelac, i zato bih predložio ministru kulture da, po usvajanju novog zakona o kinematografiji, iskoristi mogućnost podrške mimo konkursa tako što će dodeliti novac za film nekoj rediteljki, kako nas ne bi proglasili za ženomrzačku kinematografiju - kaže Šijan.

Zašto se kod nas nije „dogodio” „ženski film”, da li je to možda samo dokaz da i dalje živimo u muškoj kulturi?

Mislim da je to pravi razlog - muška kultura je ovde činjenica, a pogotovu su tome doprinele i ratne godine. Svaki rat dovodi do militarizacije društva, a samim tim i do jačanja onoga što se zove nekakva „muška kultura”. Kod nas, međutim, postoji još nešto, a to je pitanje haotičnosti čitave kinematografije, odnosno, nesređenosti načina odlučivanja. Zato se uvek nađe način da se bilo koji isplanirani sistem odlučivanja promeni ukoliko ne odgovara nekim strukturama moći. Evo, ove godine smo, recimo, videli da su žrtve bile dve rediteljke koje su imale filmove odobrene od komisije filmskog fonda - Vladislava Vojnović i Maja Miloš, mislim da je o njima reč. Iako nemam ništa protiv da reditelji koji su naknadno stavljeni na ovaj spisak rade svoje filmove, naročito Dinko Tucaković, koji više od deset godina nije dobio sredstva za film. Ali, onda neka ministarstvo kompenzuje ovaj “udar” na legitimni pokušaj rediteljki da dođu do svog glasa. Nisu to neke velike pare, sto hiljada evra, ali su im to ipak uzeli i dali nekom drugom.

Vi ste pedagog - ko više upisuje studije režije, i šta se onda događa sa tim diplomiranim rediteljkama?

Uvek imam sjajne studentkinje, često ih na režiji ima i više nego muškaraca. Posle diplomiranja uglavnom nađu posao na nekoj televiziji. Dosta autorki radi i dokumentarce, ali igrani film ostaje kao neka „specifična” stvar, možda i zato što se tu okreće i neka veća produkcijska para, pa su „krugovi” zatvoreni. A možda bi i naše glumice trebalo da budu agresivnije, i da one traže da režiraju igrane filmove, kad već njihove kolege glumci to rade, i tako bi dobili više žena rediteljki. Siguran sam, recimo, da bi Mirjana Karanović mogla da izrežira odličan film.

Da li ste optimista da će novi zakon o kinematografiji malo više stimulisati upravo „ženski film”?

Nadam se da će ovaj zakon pokriti neke važne stvari, pošto sam i ja pre četiri-pet godina učestvovao u nekim pokušajima da se on donese, kao i Zakon o autorskim pravima. Ali, naravno, potpuno bezuspešno, jer su producenti uvek organizovaniji pošto se bore za lovu, i uvek uspevaju da proguraju svoje interese kao važnije od autorskih. Mislim da Zakon o kinematografiji mora, pre svega, da vodi računa o tome da su autori srž našeg filma, a ne, kao što mi je rekao jedan bioskobdžija, da je svetsko iskustvo pokazalo da kinematografija može da postoji i bez domaćih autora.