26. februar 2010.
Izvor: Filmske radost

Memoari bacaju novo svetlo na „La Dolce Vita” doba droge, seksa i razvrata. Lik koji igra Marčelo Mastrojani u klasiku Federica Fellinija, delimično je bio baziran na trač-kolumnii Viktora Ciuffa, koji je pisao o skandalima 1950-ih godina u Rimu. Kada je trač-kolumnista Viktor Ciuffa odgledao „La Dolče vitu” u Rimu februara 1960. godine, imao je samo jednu misao: „Film koji se odigrao u njegovom životu upravo je odgledao na ekranu.”

Fellinijev klasični prikaz dekadentnih američkih starleta i upornih fotografa zauvek je promeno bioskop. Novinar koji je beležio život u Rimu 1950ih godina i odgledavši Felinijev film odlučio je da da svoju sliku tog doba. Što se Ciuffa(77) tiče, 50 godina kasnije, postavio je rekordnu dužinu po pisanju „La Dolce Vita”.

„Prava Dolče vita počela je u Rimu godinama pre otvaranja kafane i često je povezivana sa misterioznim ubistvima, narkomanijom i razvratom rimskih aristokrata, kao što je sad Holivud”, rekao je on. Dok su fotografe kao što je Tazio Secchiaroli videli kao inspiraciju za paparazzo, lik u filmu „La Dolce Vita”, je dao ime fotografima koji jure zvezde. „Ciuffa je živeo intenzivno u tom periodu, siguran sam da je Felini inspirisan njegovim radom”, rekao je Elio Sorci, drugi fotograf.

Kao i Mastrojanijev lik, Ciuffa je bio iz srednje klase pokrajinskog vaspitanja. Njegov prvi veliki zadatak, kao mladog novinara, je bio misteriozna smrt (1953-e godine) Vilme Montesi, 21-godišnjakinje, čije je telo pronađeno na plaži u Ostia-i, Rimskoj luci. Svedoci su tvrdili da je Montesi bačena u more nakon predoziranja na žurci kojoj je prisustvovao sam krem aristokratije u Rimu, održanoj u lovačkom domu na zemljištu u vlasništvu bivše italijanske kraljevske porodice, dinastije Savoja.

„Dolce Vita” je počela u na toj žurci", rekao je Ciuffa. „Primetio sam da su svedoci stalne mušterije u baru na Via del Babuino, koji je bio utočište za egzistencijaliste i umetnike koji žive na Via Margutta, koje je predvodila umetnica Pariđini Novela. Napravila je pravi skandal u Rimu kada je predstavila prvog američkog transseksualca”. Gradske aristokrate su tumarali ulicama tražeći mlade strankinje koje će pozvati u svoje palate, scena koja je kasnije rekonstruisana u filmu.

Pedeset godina kasnije, Ciuffi sećanje i dalje služu. 1956. godine, poznati tabadžija kojeg je Musolini proterao na Kalabriju pre rata, potukao se u nekom baru. Optužen je da je prodavao kokain kao sodu bikarbonu. „Policija je tada uhapsila grofa, markiza i princa”, rekao je Cuiffa. Vlasnik je odlučio da zatvori bar, ali ga je 1958. godine ponovo otvorio u ulici Veneto, koja je postao magnet za američke glumce. U to vreme Holivud je tek otkrivao da mogu za malo novca da prave filmove u Rimu, ali su ih ubrzo stigle nevolje“

Ciuffa je prvi put napisao o skandaloznom striptizu turske plesačice u noćnom klubu Trastevere u novembru 1958., što je konačno i upozorilo svet o razuzdanom i bogatom načinu života koji je postao poznat kao Dolče vita.

„Dobio sam fotografije Tazia Sekiarolija i sledećeg jutra pozvao policiju. ‘Ništa se nije desilo’, rekli su. ‘Ako vi novinari ne pričate o ovome, ništa se nije dogodilo.’. Napisao sam dugu priču i do pauze za ručak u Milanu se vikalo ‘skandal!’”. U to vreme Ciuffa i Felini su se sastali u Café de Paris pre nego je počelo snimanje „La Dolce Vita” 1959’e godine. „Želeo da sluša o zabavama na koje sam išao”.

Kako se apetit za tračarenjem javnih ličnosti širio, njihovo keženje u kameru više nije bilo dovoljno dobro. Uprkos satiričnom tonu u svojim člancima, Ciuffa je bio zapanjen kada je odgledao „La Dolce Vitu”. „Kad sam video film, shvatio sam kako zvezde sebe vide kao bogove”, rekao je on.

Od tog dana, Ciuffa usvojila Književno ime Ugo Naldi za tračersku kolumnu. „Yaista sam mislio da završim sa tim, ali mi je bio potreban novac. Moj urednik je imao naviku da kaže: ‘Pošalji mi komad koji će dati ovom radu erekciju!’”